1. TEHNIKE

Tuš i pero

Tuš je za razliku od ugljena, krede ili olovke „mokra“ crtaća tehnika. Crtež tušem je crtež izveden bojom u tečnom stanju perom, trskom ili četkom. Stari Egipćani, Grci i Rimljani koristili su pera od trske (calamus) – zašiljenu cevčicu od trske, koju su umakali u specifične tinkture. Kao sredstvo za crtanje, tuš je na više mesta u svetu korišćen već više od 2000 godina. Rimljani su koristili već i ptičja, bronzana i srebrna pera sa razrezanim vrhom (penna). Kaligrafska veština pisanja na pergamentu i papirusu posebno su uticala na izgled crteža. Razvojem proizvodnje papira, po pristupačnijoj ceni od klasičnih nosioca, javlja se i afirmativni umetnički crtež kao obavezni pratilac stvaralačke baštine renesanse, baroka kao i novijih tokova umetnosti. Mnogi veliki majstori koristili su uspešno mogućnosti pera i tuša pa svakako treba navesti Leonarda (Leonardo da Vinci) , Direra (Albrecht Dürer), Holbajna (Hans Holbein), Rembranta (Rembrant Harmenszoon van Rijn).


Pero od trske pruža najveće mogućnosti raznolikosti poteza. Najbolje pero od trske je izrađeno od bambusa koji se zarezuje prema potrebi i želji tako da ponekad menjamo zašiljenu formu čak i prilikom samog rada. Okretanjem samog pera i različitom jačinom pritiska ovim crtaćim materijalom možemo postići maksimalnu raznolikost poteza i specifičan senzibilitet. Umesto tuša, u ovoj tehnici često se upotrebljava sepia ili čak vodena boja. Poroznost trske dozvoljava primanje veće količine bojene tečnosti i ostavlja trag duže vremena, ali intenzitet tona postepeno opada. Sva ova svojstva iskustvom i rutinom daju specifičnost ovoj tehnici.

bamboo-pen
Guščje pero se danas usađuje u metalni držač kao i metalna pera za razliku od nekadašnje upotrebe. Već u 6. i 7. veku za pisanje i crtanje su se koristila pera gusaka, tetreba, gavrana ili labuda. Evo jednog uputstva za pripremu takvog pera: …Ovakvo pero potrebno je prvo pripremiti za ovu namenu – ošmirglati gornji spoljni sloj kože na peru; treba napomenuti da se u ovu svrhu koriste uglavnom “izgubljena” pera; pera koja se drže kože nisu dovoljno čvrsta na svome kraju i ako se ipak koriste, potrebno ih je prvo učvrstiti u vrućem pesku; zatim se pero zarezuje po dužini; pero možemo očistiti komadićem vate utopljenim u gorući špiritus ili aceton… Guščje pero je kao crtaći materijal egzaktniji od trske i “mekši” od metalnog pera pa samim tim daje senzibilniji crtež jer je osetljivije na pritisak. Za razliku od trske, koja je jednostavnija za primenu i brže zadovolji i manje veštog crtača, guščje pero je materijal koji traži zanatsko iskustvo. Guščjim perom mogu se koristiti sve vrste tečnih boja.

Metalno pero je preciznije i izdržljivije od klasičnog guščjeg pera i nije ga u potpunosti zamenilo. Varijacije u tonu različitim pritiskom pa i veće mogućnosti različitih poteza mogu se postići jedino klasičnim perima. Metalna pera različitih tipova pružaju drugačije varijacije a pre svega modernim tehničkim inovacijama olakšavaju proces rada. Postoje razni tipovi metalnih pera: pera za umakanje (potrebni su držači adaptirani za određenu vrstu pera), naliv-pera, različita rezervoar-pera, pero sa kuglicom (hemijska olovka). Pored tuša i mastila koriste se i specijalne vrste bojila (tinkture) koje su većinom nepostojane i vremenom izblede.

speedball-ink-nibs
Pero sa filcom (flomaster) je moderna pisaljka koja po svom crtaćem karakteru najviše liči klasičnoj trsci takođe je nepostojana. U zavisnosti od vrste bojila kao i vrste podloge, ostavlja i različito intenzivan trag, ponekad sočan a ponekad i “suv” i sivkast. Na tržište dolazi niz različitih crtaćih pisaljki ovog tipa: od najfinijih, preciznih koje mogu da konkurišu čak i finom metalnom peru, preko onih koji se ponašaju kao aktarel boje i mešaju se sa vodom, do dekorativnih flomastera u bojama koji ostavljaju intenzivan širok trag debljinei do 10 mm.

pen_variety
Tuš može biti i u čvrstom stanju takozvani kineski ili indijski tuš koji se pravio od čađi i otopine bilo kojeg vodotopivog veziva i modelovao u štapiće. Naknadno su se štapići trvili u keramičkoj posudici s vodom i stvarali tuš. Čađ se dobijala izgaranjem pirinčane slame, borovog drveta, smola a kasnije biljnih ulja (sezam, tung ulje) koje se spaljivalo u malim lampicama od terakote.

U Evropi je poznata bistra – tuš dobijen od čađi bukovog drveta, uz dodatak malo azurita i crvene dobija karakterističan ton: neutralna akvarelna boja tamnosmede-žućkaste nijanse. Ovu boju koristio je Rembrandt, Pusen, Fragonard, a verovatno i renesansni slikari. Sa tehnološkog aspekta sastav savremenog tuša je vodena disperzija često identična akvarelu. Sadrži pigment uglavno organskog porekla i vezan je najčešće gumiarabikom, želatinom ili disperzijom  naprimer šelakovog sapuna, što mu daje vodotpornost nakon sušenja. Za kvalitetan tuš bitno je da su čestice pigmenta što finije. Vezivo u tušu služi i kao zaštitni koloid kako se čestice pigmenta ne bi odvajale od medijuma vode. Među najkvalitetnije tuševe danas se ubraja INIDAN INK, NAN KING INTENSE, PELIKAN, ROTRING…

U tehniku tuša svrstavamo i crteže u sepiji. Mana sepie, kao i mnogih organskih pigmenata je slaba otpornost na svetlo. Pod ovim imenom dolaze i razne imitacije tona, bolje postojanosti na svetlost, poput orahovog bajca. Bitno je uočiti razliku između tuša i tinte koja je zapravo bojilo sa vezivom dok je tuš pigment disperzije u vezivu. Tinta (mastilo) slabije je stabilnosti na svetlost od tuša i može imati razoran uticaj na podlogu usled oksidacije. Ipak, važno je napomenuti da su današnje tinte mnogo kvalitetnije i uglavnom ne zaostaju za tuševima.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Radovi su kopije učenika Umetničke škole Niš

Advertisements

Kreda

Kamena “kreda” – sušena glina žute, žuto-smeđe, smeđe, smeđe-crvene, sive a ponekad i zelenkaste obojenosti predstavlja jedno od najstarijih sredstava likovnog izražavanja još u pećinama. Ime kreda potiče sa ostrva Krita gde su poznata antička nalazišta krede, po sastavu čist kalcijum karbonat. Kreda kao crtaći materijal dobija veliki značaj u vreme renesanse kad se prave i veštačke krede. Tvrdi se da je Leonardo da Vinči prvi otkrio mogućnost upotrebe crvenog bolusa kao crtaćeg materijala a inače se koristi za toniranje podloge. Kod Mikelanđela se pojavljuje na kartonima za Sikstinsku kapelu.
Sinopija, zagasito-crvena kreda (grad Sinopia je isporučilac još u gotici) ima važnu ulogu u fresko slikarstvu italijanske renesanse. Crtež sinopijom se jednostavno naziva “sinopia”. Nalazi se ispod završnog sloja maltera – intonaca, na kojem se slika dok je svež.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.


Iscrtavanje kredom evidentno je kod Rembranta. Dešava se čak da je ovo skiciranje vidljivo na nekim mestima sve do kraja i ponovo podcrtano. Rubens koristi crvenu kredu – sangvinu, crnu i belu. Istovremeno upotreba crvenog bolusa i ugljena može se primetiti kod mnogih Francuza i Holanđana iz rokoko perioda. Savremeni umetnički crtež primenjuje različite tipove kreda koje pružaju i mnoštvo kreativnih mogućnosti.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.


Kao podloga za crtež kredom najčešće se koristi srednje grubi papir ili karton. Dobro prolaze i papiri za pastel, često tonirani, mada za studijski crtež može biti i ručno toniran.
Kreda strukturom povezuje olovku i ugljen. Zašiljena kreda ostavlja trag sličan tragu mekane olovke. Položena na papir celom debljinom, kao i dužinom, daje kao i ugljen različite tonske gradacije. Kreda se lako razmazuje po papiru, lako se lomi i menja svoj oblik. Nastali novi oštri bridovi omogućuju izvlačenje tankih linija. Odlomljeni komadi prislonjeni celom površinom na papir koriste se za dobijanje većih površina različitih tonova.
Po sastavu kreda je crtaći materijal sličan ugljenu, koji pored pigmenta sadrži i neko organsko ili neorgansko vezivo. Prve krede su sadržale prirodno vezivo – glinu.
Od prirodnih kreda najznačajnije su: crna prirodna kreda, koja se spominje kao “crna pisaljka” sa svojstvima ugljena za pisanje. Crvena prirodna kreda koristila se već u pećinama, kasnije u egipatskom slikarstvu a pronađena je i u Pompeji. Najpoznatije su: sangvina, za koju se kaže da nijedan crtaći materijal ne može dočarati boju ljudske puti kao ona; crveni bolus (crveno-smeda kreda); sinopija, (zagasito-crvena kreda).
Veštačke krede, često se nazivaju “umetničke krede” uveo je u praksu Leonardo i njegovi učenici kao MODO NUOVO slikanje sa suvim bojama. Prve veštačke krede sadržale su pigment, belu glinu i vezivo (tragant guma, gumiarabika, tutkalo). Veštačke krede na tržište danas dolaze u nizu različitih tipova zavisno od veziva i vrste pigmenata (ako su mekše – krejoni, ako su tvrde – pisaljke) i tanke mine – olovke u boji.
Masne krede sadrže sastojke kao što su vosak, laneno ulje i slično i koriste se u specifičnim tehnikama, a sve više za iscrtavanje (prvi crtež) u uljanim tehnikama. Posebna vrsta masne krede je litografska kreda koja služi za direktno crtanje na litografskom kamenu i sadrži čađ, sapun, vosak i smole.
Zbog prašnjave strukture i crteži kredom, kao i crteži ugljenom, moraju se fiksirati.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Radovi su kopije učenika Umetničke škole Niš.

Olovka

Olovka, u užem smislu je isključivo crtaći materijal, linijskog karaktera, tamnijeg ili svetlijeg traga, kao i ugljen, monohromni medijum.
Za sitno detaljisanje slikari su dugo koristili razne metalne žice. Kako samo ime kaže, prvobitna olovka je antička pisaljka od olova koja ostavlja sivkasti trag. Slično tome nastaje i metalna pisaljka srebrenka (uglavnom bakar sa posrebrenim vrhom) dosta korišćena u renesansi (Leonardo, Holbajn, Direr, Pizanelo).

Ove pisaljke bile su preteča olovke od grafita i gline kakvu danas koristimo mada za savremeni crtež umetnici i dalje koriste metalnu žicu ali na jedan sasvim drugačiji način.


Grafitna olovka je patentirana tek u 18. tj početkom 19. veka iako je grafit otkriven 200 godina ranije. Grafit je jako mekan pa u početku se nije koristio za pisanje već kao premaz za naličje papira – za prenošenje crteža. Kasnije je razvijen proces mešanja sa glinom i pečenja mina na 1200 stepeni C i impregniranja voskom radi boljeg vezivanja. Kedrovo drvo se koristilo kao najbolji omotač grafitnih štapića. Jedan od navećih proizvođača olovaka svakako je Faber Castell, Staedller.
Dakle, savremena olovka je materijal za crtanje napravljen od drveta u kome je umetnuta mina (uložak) od grafita koji se meša sa glinom. Grafitna mina sadrži još i razna veziva kao sredstva za impregnaciju i manji dodatak vode.

Mekoća i ton olovke zavise od odnosa gline i grafita. Što je više gline olovka je tvrđa i ton svetliji, pa tako nastaju i oznake F (firm) ili H (hard) tj. tvrda i oštra olovka, B (black) tj. crna, tamna, zasićena i HB za polutvrdu. Brojevima je označena veća mekoća ili tvrdoća. Mekše olovke lako se razmazuju i lako pucaju pri oštrenju ali daju sočan trag i dobre su za snažne kontrastne i više slikarske crteže. Tvrde olovke dobre su za fino, precizno crtanje i omogućuju čišći rad jer se teže razmažu. Zbog toga su dobre i za skiciranje kompozicije u akvarelu ali i u drugim tehnikama jer ne zamaste papir što omogućava dobro prijanjanje boje. Za crtež vrlo mekom olovkom (iznad 4B) se preporučuje fiksiranje jer se lako prlja.

Nebrojene su mogućnosti upotrebe olovke kao crtaćeg – slikarskog materijala kao i kombinacije sa svim tehnikama – od pripremnog crteža do crtanja na osušenu ili u još mokru boju, crtanjem, šrafiranjem, razmazivanjem…
Iako danas postoji ogroman izbor raznih tipova olovaka u svim bojama, radi se uglavnom o raznim vrstama kreda i pastela u obliku olovke, ili o akvarel bojama u ovakvom pakovanju. Proces proizvodnje drvenih olovaka u boji bitno se razlikuje od procesa proizvodnje grafitnih olovaka: mine olovaka u boji se ne peku pa su zbog toga manje postojane i trajne.

Najčešće se za crtež olovkom koriste različite vrste papira, od strukturiranih da glatkih, zavisno od karaktera olovke i načina rada. Olovka je efektna i na toniranom papiru a često se naknadno tonira akvarel bojom. Kao pomoćni materijal možemo je koristiti na svim vrstama klasičnih i modernih podloga i preparatura.
Savremena olovka lakše se briše sa podloge od klasične srebrenke. Pored korišćenja svežeg hleba, odnosno gnjecave gume kojom je moguće izvlačiti naknadne beline kao i kod ugljena i krede, za crtež olovkom uspešno se koristi i obična gumica (India rubber).
Zbog hemijske inertnosti grafita crtež olovkom vrlo je otporan na uticaj vlage i svetla pa spada u vrlo stabilne tehnike. Dodatnim fiksiranjem eliminiše se mehanički nedostatak brisanja crteža. Pogodni su svi fabrički fiksativi. Preporučuje se specifično fiksiranje koje je ujedno i toniranje: crtež olovkom se premazuje obranim mlekom, čajem ili kafom.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Radovi učenika Umetničke škole Niš.

Ugljen

Ugljen je jedan od najstarijih materijala za crtanje. Karbonizacijom komadića drveta crtali su po zidovima stanovnici pećina. Kao sredstvo za studijsko crtanje koristi se ugljen u najstarijim majstorskim radionicama. Ugljen se koristi za iscrtavanje kod fresko slikanja, za preliminarne studije za ulje, akrilik ili neku drugu tehniku. Ugljen se često kombinuje kredom, pastelom ili nekim drugim materijalom. Kao samostalna likovna tehnika javlja se tek u 19. veku.
Danas, crtanje ugljenom u korelaciji sa drugim umetničkim formama postavlja nove granice.


Karakteristika ugljena je njegova mekoća zbog praškaste strukture materijala. Vrhom ugljena mogu se izvlačiti crte različite debljine i intenziteta. Za postizanje ploha različitih tonskih vrednosti koristi se ugljen položen na podlogu širinom ili debljinom ugljenog štapića. Ugljen se lako briše. Samo neke jako tvrde vrste ostavljaju trag i posle brisanja. Za potpuno brisanje manjih površina koristi se gnjecava guma. Za osvetljavanje tonova, razmazivanje ugljena i skidanje suvišnog praha koriste se mekane flanelne krpice ili vata, kao i mekana akvarel četka.
Kad se ugljen više ne hvata za papir jer je prezasićen ugljenom, crtež se fiksira, a nakon sušenja fiksativa ponovo se može crtati ugljenom. Završeni crtež ugljenom opet se fiksira.
Danas se proizvode dve vrste ugljena:
Prirodni drveni ugljen od tankih prutića leske, vrbe ili lipe dobijeni suvom destilacijom drveta bez prisustva vazduha (karbonizacija) a proizvodi se u različitim debljinama. Najfiniji drveni ugljen dobijen je od vinove loze.  Masni ugljen se dobije kada umočimo štapiće drvenog ugljena nekoliko sati u laneno ili makovo ulje dok se sasvim ne “napiju” ulja. Masni ugljen daje sočniji i intenzivniji potez koji se zbog sadržanog ulja teže briše.


Presovani, odnosno sintetički ugljen za crtanje dobija se presovanjem ugljene prašine dobijene pri proizvodnji svetlećeg plina. Najčešće sadrži i neko vezivo pa se teže briše. Često se označava kao sibirski ugljen za crtanje. Obično se proizvodi u 7 različitih stepena tvrdoće, od 00 do 5. Tvrđi je i jače prijanja uz papir, manje je lomljiv, dolazi u jednakomerno debelim štapićima. Pruža mogućnost egzaktnog crteža i egzaktne gradacije površine.
Ugljene olovke tzv. crni krejoni izrađeni su od specijalno presovanog ugljena u obliku mine umetnute u drveni uložak. Obično se proizvode u 4  stepena tvrdoće (po engleskoj literaturi)
ekstra soft (6B), soft (4B), medium (2B), hard (HB).


Kao podloga za crteže ugljenom upotrebljavaju se hrapavije vrste belog ili toniranog papira i kartona. Pogodan je i pakpapir, akvarel papir, kao i papirnate zidne tapete. Glađi papir je pogodniji za presovani ugljen.
Sredstva za fiksiranje ugljena potrebna su da bi zaštitila ugljen od brisanja, a takođe se koristi i među-fiksiranje da bi se novi sloj ugljena prihvatio na već zaštićenu podlogu.
Fiksativi moraju fiksirati crtež da se ne briše, ne smeju menjati karakter površinske strukture crteža, ne smeju bitno uticati na obojenost površine za crtanje. Danas na tržište dolaze gotovi fiksativi, većinom u bocama pod pritiskom ili u običnim bočicama pa se nanose usnom ili ručnom fiksirkom.
Fiksativi se mogu pripremiti od sledećih sastojaka:
–  3%-tni rastvor kolofonijuma u benzinu, špiritusu (alkoholu nabavljenom u trgovini, a ne u apotekarskom alkoholu) ili terpentinu; otopina kolofonijuma u benzinu najmanje menja obojenost crteža
–  5%-tni rastvor narandžastog šelaka u špiritusu
–  rastvor disperzije akrilne smole (akrilni medijum) u vodi u razmeri 1:30.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Radovi učenika Umetničke škole Niš.

Akrilik

Akrilik je slikarska tehnika u kojoj je vezivo disperzija akrilne smole, koja se naziva akrilna emulzija.
Oto Rohm je 1915. godine patentirao poliakrilik kao vezivno sredstvo slikarskih boja. Slikari murala (lat. murus= zid), meksički umetnici Rivera (Diego Rivera), Orosko (José Clemente Orozco) i Sikeiros (David Alfaro Siqueiros) već od 1920. godine eksperimentišu sa novim slikarskim vezivom. 1950. godine akrilik je već na tržištu u Americi. Između ostalih koristi ga i Polok (Jackson Pollock) i ostali američki slikari u štafelajnom slikarstvu. Ubrzo se njegova primena širi i u Evropi, prvo kao vezivo za impregnacije i izolacije, zatim za izradu kolaža a kasnije i kao samostalna slikarska tehnika.
Akrilik je univerzalna tehnika slikanja koja svojim tehnološkim svojstvima otvara tradicionalnim tehnikama slikanja nove mogućnosti. Ipak akrilik nije univerzalno vezivo. Korišćeno u različitim tradicionalnim tehnikama (akvarelu sa akrilikom, temperi sa akrilikom, akriliku sjajnom kao ulje ili lak…) ne daje iste rezultate kao tradicionalna veziva. Akrilik nije zamena za klasične medijume, već moderni slikarski medijum sa sebi svojstvenim karakteristikama.
Tapies (Antoni Tàpies) je jedan od prvih majstora slike koji je inventivno i kreativno savladao akrilni medijum i iskoristio mnoge nove mogućnosti, nove izražajne efekte koje ova tehnika pruža.

 

 

Podloga za akrilik

Vezivo u preparaturi je disperzija akrilne smole u vodi, koja se naziva akrilna emulzija.
Akrilno vezivo mnogo bolje prijanja za poroznu podlogu nego za jako glatku površinu kao što su staklo, metal i slično. Jako glatke površine se izbruše, a preparatura se nanosi tupkanjem. Podloga ne sme biti masna. Ako se radi na zidu, zbog velike poroznosti treba zid impregnirati disperzijom akrilne smole (akrilnom emulzijom) ili akrilik medijumom.
Kod klasičnog slikanja preparaturom se izoluje, zaštiti nosilac (celuloza u drvetu, papiru, platnu) od delovanja veziva iz boje. Akrilno vezivo ne oštećuje celulozu pa nije neophodna preparatura ni impregnacija. Impregniranjem i prepariranjem nosioca postiže se određena obojenost, struktura, tekstura, upojnost. Impregnira se akrilik medijumom (bolji je mat), razređenim vodom u meri 1:1 da se postigne odgovarajuća upojnost i stabilnost. Za platno i papir je bolje umesto akrilik medijuma koristiti 6%-tni rastvor kožnog tutkala koje sušenjem jače zategne i učvrsti podlogu.
Preparatura se može pripremiti pomoću akrilne emulzije razređene vodom, puniocem i belilom u meri:

110
Posle nekoliko sati sušenja na njima se može slikati.
Akrilna preparatura je najbolja za akrilik tehniku, ali pokazuje dobra svojstva sa temperom i uljem. Građa slike je najkvalitetnija kad se koriste premazi na bazi istih ili srodnih veziva. Staro je pravilo “slično sa sličnim”.
Zrno tkanja posle prepariranja mora ostati uočljivo i “živo”, preparatura ne treba prekriti strukturu platna. Veća površina zbog zrnaste teksture omogućuje i čvršće povezivanje boje sa podlogom. Dobro izvedena preparatura mora umereno upijati vezivo da bi se čvrsto vezala sa bojenim slojevima slike. Poznato je da ako odleži svaka preparatura sazreva i postaje kvalitetnija podloga slike.
Na tržištu ima kvalitetnih preparatura, kao što su: Gesso acrylic (Talens), Liquitex gesso (Lefranc, američka licenca).

Boja za akrilik

Dok se uljane boje suše hemijskim procesom (oksidacijom i polimerizacijom), akrilne boje se suše isparavanjem vode iz boje ili je delimično upije i podloga, pa na površini ostaje nevodotopiva sintetička akrilik boja, pomalo hladne game, ponekad malo suzastog karaktera.
Vreme sušenja (otvorena faza) je relativno kratko, zavisi od debljine filma i traje 5 do 50 minuta. Sušenjem ne dolazi do deformacije boje pa se kod debelih slojeva, na samo površinski osušeni sloj, može nanositi novi sloj boje bez opasnosti od pucanja. Otvorena faza može se produžiti dodatkom:
– metilceluloze (lepak za zidne tapete) …. 2-5 %, ali slabi kvalitet filma
– medijumom za usporavanje sušenja (retarding medijum)
– prskanjem vodom
Sveža disperzija razređuje se vodom. Zbog relativno velike koncentracije smole moguća su i veća razređenja. Vezivna snaga akrilne disperzije je takva da se ne skida čak ni jako razređena boja. Posle sušenja postaje netopiva u vodi. Otapa se samo u jačim organskim rastvaračima, kao što su ksilen, aceton ili amilacetat. Tek osušena boja može se ukloniti vrućom vodom. Akrilni film ima veliku elastičnost. Zbog ireverzibilnosti (nakon sušenja premaz je netopljiv u vodi, terpentinu i white spiritu) može se kombinovati sa drugim vezivima. Uljem se može slikati na akrilnom premazu ili akrilnim bojama na osušenom premazu uljene boje samo ako su apsolutno suvi prethodni slojevi.
U svežem stanju akrilna boja ima delimično mlečni izgled koji joj daje disperzivno vezivo. Isparavanjem vode nestaje i ovaj beličasti prizvuk. Akrilna boja tamni odmah posle učvršćivanja pa se mora računati na ovo svojstvo prilikom rada.
Akrilne boje možemo pripremiti i sami mešanjem kvalitetnog akrilnog veziva sa pigmentima. Ipak su trajnije fabričke boje, a može se konstatovati da su kvalitetne uljane boje u tubama trajnije od isto tako skupih akrilnih boja. Zato se ne preporučuje praviti veće zalihe materijala za akrilne tehnike.
Na tržištu je sve više evropskih, američkih, engleskih i čak meksičkih proizvoda koji se međusobno bitno ne razlikuju iako se ne preporučuje još uvek korišćenje boja iz različitih kolekcija na istoj paleti.
Na evropskom tržištu se susrećemo sa sledećim markama akrilnih boja:  Rembrandt acrylic coloursVan Gogh acrylic colours,  Amsterdam (Talens), Professional color, Specialty colors, Basics value acrylic paint, (Liquitex).

Vezivo za akrilik

Akrilna boja ima u sebi dovoljnu količinu veziva tako da prilikom slikanja u većini slučajeva nije potrebno nikakvo pomoćno sredstvo kao kod uljanog slikarstva.
Akrilne boje se razređuju vodom a medijumi se koriste za posebne efekte.
Specifični medijumi i odgovarajuća pomoćna sredstva otvaraju nove puteve i mogućnosti ovoj tehnici. Na tržište dolazi svakim danom sve više raznih proizvoda.
Osnovni medijum (akrilik medijum, akrilik vezivno sredstvo, akrilna emulzija) je disperzija akrilne smole. To je vezivo u fabrički pripremljenim bojama i preparaturi. Koristi se i kao vezivo za kolaž ili kao fiksativ. Boja razređena akrilnim medijumom ima veći sjaj nego kad je razređena vodom, zato se ovaj osnovni medijum naziva i sjajni medijum.


Mat medijum zbog površinske refleksije svetlosti daje mat karakter boji, koji podseća na temperu. Produžuje sušenje boje.


Gel medijum je gust, mlečno-bele boje. Sušenjem postaje tvrd, proziran i sjajan. Obično se meša u impasto za dobijanje tekstura. Lazurne teksture dobiju se mešanjem malo boje i puno gel medijuma.



Usporivač (retarding medium) produžava proces sušenja. Dodaje se u manjim količinama.


Ugušćeni medijum (tickener) je želatinasta gusta disperzija. Boji daje veću gustoću, temperni, ali pastuozni efekt, mat izgled. Malo usporava sušenje. Ne preporučuje se dodavanje u količini većoj od 10%. Sjaj se može postići nanošenjem sjajnog laka ili naknadnim lazurnim slikanjem akrilnim bojama i sjajnim medijumom. Ugušćivač može vezati i različite punioce radi pastuoznosti koja ni u debelim slojevima ne ispuca.

lq_105908_x
Akrilne paste za modeliranje (modeling paste) su smeše akrilik medijuma i inertnog punioca različite gustine (g/cm3). Pastoznije su od gela, bele su ili bezbojne. Mogu se dodavati bojama, ili se mogu naknadno bojiti. U pasti se nalaze punioci kao mermerno brašno, pesak, kaolin… Kao punilac može se koristiti papirna pulpa izmešana akrilnim medijumom (mache papir). Količina punioca može biti i do 80%.


Paste se mogu kombinovati akrilnim bojama i gel medijumima koji povećavaju elastičnost. Svi medijumi su kompatibilni i mogu se kombinovati za postizanje željenog efekta. Posle sušenja mogu se bojiti akrilnim bojama, temperom, uljem itd. Koriste se i kao cementna podloga za mozaik, za restauriranje gipsanog maltera, porculanskih predmeta itd. Proizvode se i akrilni malteri za posebne teksture na zidu.
Lakovi na bazi akrilnih smola su bistri rastvori akrilne smole u organskom rastvaraču (white spiritu, toluenu…). Kao lakovi mogu se koristiti i disperzije akrilne smole (sjajni ili mat medijumi za slikanje) jer slici daju brilijantan sjaj. Prema potrebi se razređuju vodom.

Tehnike akrilika

Akrilne boje imaju velike mogućnosti upotrebe, posebno su pogodne za dobijanje tekstura. Akrilne boje koje sadrže lazurnije pigmente razređene vodom ili akrilik medijumom koriste se za akvarel slikanje. Pokrivne akrilne boje, dodavanjem bele boje koriste se za gvaš. Slikanjem u slojevima, korišćenjem imprimatura, podslikavanja i lazura mogu se postici efekti, kao u klasičnoj temperi. Akrilnim lakom postižu se sjajne lazure karakteristične za ulje. Upotrebom medijuma za usporavanje sušenja može se slikati mokro u mokro. Akrilik medijum za postizanje sjaja, gel medijum i pastom za modelovanje mogu se dobiti zanimljivi efekti.


Kao fiksativ može se koristiti mat medijum razređen vodom u meri 1:3. Akrilno vezivo se koristi za fiksiranje različitih materijala na podlogu u tehnici kolaža. Grublja i finija platna, konopci, vlakna, drvo moraju se nakvasiti u akrilnoj emulziji, polože se na sveže prepariranu podlogu i slika se različitim medijumima i akrilnom bojom.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.


Radovi učenika Umetničke škole Niš.

Kod mešanih tehnika (mixed media) treba se pridržavati pravila da se samo na suvi sloj boje pripremljene jednom vrstom veziva nanosi boja pripremljena drugim vezivom. Logičnije je za podslikavanje koristiti akrilne boje koje se brzo suše, a nastaviti drugim tehnikama (ulje na akrilik, akvarel na akrilik). Može se kombinovati akrilik i pastel. Crtež se nanosi pastelom, fiksira mat akrilik medijumom, nastavlja crtati u mokro, a kasnije na suvo.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.


Radovi učenika Umetničke škole Niš.

Ulje

Ulje je tehnika slikanja pomoću boja (pigmenata) pri čemu se kao vezivno sredstvo upotrebljava masno oksidirajuća ulje (pre svega laneno, makovo, orahovo i suncokretovo), čisto ili sa dodacima smole, voska i drugih pomoćnih sredstava koja daju boji specifični optički efekat.
Ulje kao slikarski medijum ima dugu tradiciju u štafelajnom slikarstvu. Poznato kao komponenta klasičnih tempernih emulzija Vizantije, neprimetno se sve više uvlačilo u strukturu štafelajne slike, prvo kao uljana lazura a kasnije već i kao komponenta slike zajedno sa tempernom bojom.
Krajem 16. veka slika je sve češće izvođena na platnu a preparatura od olovno bele i ulja je zamenila krti i upijajući đeso. Slobodniji gest koji je omogućavala uljana tehnika doneo je nove četke od kratke i tvrde čekinje.
Polovinom 17. veka koristi se i slikarski nož koji je do tada služio jedino za prepariranje. Ugušćena ulja i uljano-smolni lakovi nisu više odgovarali bržem i dinamičnijem postupku slikanja. Vezivna sredstva se zato pripremaju u razređenijem stanju a trag poteza je oštriji i plastičniji. Uljani medijum će prevladati na slikama Rubensa (Peter Paul Rubens), Velaskeza (Diego Velázquez), Rembranta (Rembrandt van Rijn).
Krajem 18. veka važnijih inovacija u pogledu sredstava i tehnike već nije bilo. Dalja usavršavanja bila su zasnovana na već otkrivenim pravilima koja su u svom slikarskom opusu koristili Delakroa (Eugène Delacroix), Mone (Claude Monet), Brak (Georges Braque), Matis (Henri Matiss), Sezan (Paul Cézanne) i mnogi drugi što potvrđuje da ulje ubedljivo vlada kao slikarska boja na paleti puna četiri veka.