b) Pastel

Pastel

Pastel je tehnika između crteža i gvaša. Nekada ima više karakteristike crteža a ponekad slike, u zavisnosti od načina rada. Reč pastel dolazi od italijanske reči pastello što znači pasta. To je tehnika u kojoj se kao crtaće odnosno slikarsko sredstvo koristi suva boja u obliku olovke ili krede. Suvi potez boje u štapićima nanosi se na podlogu različitim metodama, a često i sistematski razmazuje i postiže specifična obojena površina koja daje crtežu slikarski karakter.
Šire shvaćeno, pastel bi mogao da bude preistorijska tehnika, jer su još pećinski slikari koristili grumenje obojene zemlje – prirodnu kredu. U 18. veku javlja se kao jednobojni ili višebojni crtež, često je koriste portretisti, dok u doba impresionizma biva obnovljen u radovima Eduar Manea (Édouard Manet), Anri de Tuluz-Lotreka (Henri de Toulouse-Lautrec) i Edgar Dega (Edgar Degas), zatim nastavlja razvoj kroz periode fovizma i ekspresionizma. U zadnje vreme se veća pažnja posvećuje pastelima Odilon Redona.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.


Danas se ova tehnika javlja opet samo sporedno, često u kombinovanim tehnikama.

Podloga za pastel

Podloga za pastel je svaki papir ili karton koji ima takvu teksturu da se trag poteza pastelnom bojom zadržava na površini mehaničkim putem.


Glatki papir ne podnosi puno slojeva, brzo se zasiti. Može se preparirati kredom razmućenom u blagom rastvoru tutkala ili skroba uz dodatak nekog pigmenta da se dobije tonirana podloga.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.


Preparatura mermernim brašnom:
1. akrilik slikarsku boju određenog tona razrediti vodom, dodati odgovarajuću količinu mermernog brašna, promešati i premazati podlogu,
2. još vlažnu toniranu preparaturu posuti ravnomerno mermernim brašnom da se dobije odgovarajuća tekstura,
3. fiksirati.
Mermerno brašno se može dodati u bilo kojoj fazi slikanja i fiksirati pa nastaviti slikanje.
Podloga mora imati sposobnost prihvatanja finih čestica koje će tek naknadno biti vezane fiksativom.
Zbog praškaste strukture, sipkosti i mekoće, pastel se može razmazivati po podlozi. Boja se lagano skida krpicom, vatom ili mekom gumicom. Pastel se može nanositi u nekoliko slojeva, što omogućava mešanje boja na samoj podlozi i stvaranje bogatstva tonova.

Boja za pastel

Pasteli sadrže, osim hromatskog pigmenta i minimalne količine veziva (tutkalo, gumiarabika…) i ahromatske pigmente: beli ili crni pigment. Umesto belog pigmenta može se koristiti talk, gips ili glina. Različiti tonovi pastela dobijaju se mešanjem pigmenata s osnovnom masom. Od te paste oblikuje se pastel u štapićima.
Pastelni štapići, zavisno od količine i vrste veziva, kao i od vrste pigmenata, proizvode se u tri do četiri tvrdoće. Intenzivnost boje zavisi od količine bele ili crne osnovne mase u određenom pastelu. Trag pastela je mekan i baršunast. Meki pasteli su pogodni za tonske gradacije, ispunjavanje površina odnosno slikanje. Tvrdim pastelima izvode se konture ili čisti linearni crtež. U novije vreme proizvode se kolekcije uljanih i voštano-smolnih pastela kojima nije potreban nikakav fiksativ. Daju intenzivnije boje ali nemaju isti karakter mekoće kao suvi pasteli.

Baršunast optički utisak pastelom obojene površine daju samo pasteli sa minimalnom količinom primarnog veziva (u samom pastelu) kao i sekundarnog veziva (u obliku fiksativa).

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Vezivo za pastel

Sve gume mogu biti upotrebljene kao primarno vezivo, ali se smatra da je tragant najbolja vrsta. Ona se dobro provlaži alkoholom a zatim doda destilovana voda. Otapanje traje dva do tri dana a jačina veziva se ne može definitivno utvrditi bez probe za svaki pigment (koliko je vezivo jako i koliko ga treba razrediti). Da bi se očuvala izvesna vlažnost pastela, soluciji gume dodaje se minimalna količina meda ili glicerina.
Fiksativi se uglavnom pripremaju od damara i mastiksa, mada dobre rezultate daju i želatin, gume, šelak, kazein. Najbolji su oni fiksativi koji sadrže brzo isparljive rastvarače, jer ne “mrljaju” sliku.
Sam način fiksiranja traži iskustvo: mnogi slikari fiksiraju svoje pastele u više slojeva, postepeno prilikom rada, ali zato zadnje fiksiranje nanose tanko sa razdaljine od 50cm, a treba ga izvoditi sistematično od krajeva prema središnjem delu.
Nepravilnim fiksiranjem pastel gubi svoj baršunast karakter boje. Zato je idealno ako se upotrebljava pastel sa malo boljom vezivnom snagom, podloga sa teksturom koja dobro prihvata čestice pigmenta – u takvom slučaju zaštita rada od mehaničkog oštećenja fiksativom biće minimalna.

Tehnike pastela

Kvalitet svih pastelnih tehnika je sigurno čistoća, hromatičnost i intenzitet samog pigmenta koji je minimalno ometen prisustvom veziva i uticajem veziva na optički izgled tona kao i na trajnost i postojanost tona.
Klasični pastel pretpostavlja građenje likovnog dela u slojevima; debljina sloja, intenzitet i tekstura zavisi od pritiska koji igra važnu ulogu u ekspresivnosti poteza. Tako se postižu različite valerske i hromatske vrednosti istim materijalom ali različitim metodima nanošenja i različitim pritiskom. Najčešće je reč o kombinovanom nanošenju čisto linearnim potezima, dok se kasnije nanosi površinski. Tako se, na primer, jedan sloj razmaže, sledeći nanosi šrafurom, zatim međufiksira pa opet delimično razmazuje…
Pastelni crtež izvodi se al prima crtanjem, svežim, rutinskim potezima karakterističnim za Dega.
Kombinovane tehnike pastela:
– pomenuto kombinovanje crteža i slike;
– kombinovanje gvaša i pastela, započinje se rad u gvašu a završava pastelom koji se nanosi odmah u mokar gvaš i nastavlja na već osušeni sloj gvaš boje;
– kombinovanje slikanjem i crtanjem na suvo i u mokro pomoću različitih veziva (akrilna, kazein) a započinje se pastelnim crtežom, nastavlja pastelnim slikanjem, premazuje vezivnim rastvorom i nastavlja slikanjem u mokro ili u suvo.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.


Radovi su kopije učenika Umetničke škole Niš.