c) Akvarel

Akvarel

Akvarel dolazi od latinske reči aqua što znači voda. Već su stari Egipćani koristili određenu tehniku u kojoj je boja pravljena vodenim rastvorom arapske gume. Takođe su dekorativne crteže rezbarene u kamenu popunjavali obojenim prahom i fiksirali vodenim rastvorom gumiarabike.
egyptian-blue-thumb

Kinezi su koristili slikanje na svili i papiru. U srednjem veku vodenim bojama se slikalo lazurno ali i pokrivajuće. Lazurnost i prozračnost akvarela pogodna je za slikanje pejzaža. U 18. i 19. veku akvarel se koristi za prikazivanje arhitektonskih i gradskih veduta. Jedan od najpoznatijih i najznačajnijih akvarelista je Vilijam Tarner (J. M. W. Turner).
Akvarel kakav se danas radi razvio se tek početkom 19. veka u okviru engleske slikarske škole, kada je osnovano društvo slikara akvarelista. Engleski klasični akvarel je lazurna tehnika s vodenim bojama. To je slojevita tehnika slikanja, od svetlog prema tamnom. Podloga (bela boja papira) ili jedna boja ispod druge prosijava transparentno kroz sledeći lazurno naneseni sloj boje. Intenzitet tonova postiže se razređivanjem boje (ispiranjem) bez dodatka crne ili bele boje.

Akvareliste krajem 19. i početkom 20. veka je teško svrstati u neku manju selekciju. Specifičnu konstruktivnu ulogu akvarel je imao na slikarski opus Pola Sezana (Paul Cézanne), a Paul Kle (Paul Klee) je napravio svoja najznačajnija ostvarenja u ovom medijumu.

U modernoj umetnosti umetnik je često opčinjen izražajnim mogućnostima postupka građenja slike, delovanjem same slikarske materije, belinom i teksturom papira, razlivanjem vode, igri slučajnostima…

Podloga za akvarel

Najčešće se kao podloga u akvarelu koristi papir veće gramature čija je prava strana hrapavija, a kod kvalitetnijih papira je i tutkalisana. Najkvalitetniji papir za akvarel proizvodi se od čistih lanenih krpa. Beli se pomoću vode i sunca, bez upotrebe hemikalija. Belina papira i postojanost na svetlo njegove su bitne karakteristike. Prozračnost i intenzitet boja pojačava zrnasta tekstura papira. Najčešće se koriste tri standardizovana tipa papira:
– vruće presovani (HP – hot pressed) s relativno glatkom teksturom pogodnom za crtež perom i olovkom.
– hladno presovani (not – nije vruće presovan) srednje hrapavi papir.
– hrapavi papir koji omogućava bogatstvo nijansi refleksijom svetlosti na svakom zrnu papira. arches_watercolor_paper_2
Zbog boranja prilikom oslikavanja vodenim bojama koriste se papiri veće gramature od 150 g/m2 do 700 g/m2 pa i više. Akvarel papir mora biti oslobođen i minimalnih masnoća da bi se boja dobro razlivala. Ako papir zbog suviše masnoće ne prima boju na željeni način, površina se blago istrlja čistom vodom uz dodatak 2-3 kapi amonijaka ili goveđe žuči. Pre rada papir treba provlažiti i zatim lepljivom trakom učvrstiti po ivicama za neku podlogu (ostaće potpuno ravan za vreme akvarelisanja ukoliko se za dasku prilepi pomoću belanceta). Kod rada na vlažnom papiru boja deluje svežije. Prilikom slikanja daska s papirom stoji u horizontalnom položaju da se boja ne bi slivala. Kod suvog načina pripreme papir se samo stavi na dasku i učvrsti lepljivom trakom.


Za engleski klasični akvarel koriste se manje upojni papiri koji su često površinski tutkalisani. Ovi listovi papira ne smiju se savijati jer bi se premaz tutkala oštetio i boja bi ulazila dublje u papirnu masu uzrokujući tamne mrlje.
Tekstura se ponekad pojačava preparaturama sa mermernim brašnom (kada je raznolikost podloge u pitanju pergament se često koristio, a poznat je primer Albrehta Direra za seriju buketića ljubičica kada je koristio tanke pločice slonove kosti).

Boja za akvarel

Zbog male količine veziva pigmenti su u akvarelu najmanje zaštićeni od spoljnih uticaja pa trebaju biti postojani, otporni na svetlo, fino usitnjenih čestica, transparentni. Pokrivajući pigmenti, kao i pigmenti grubo kristalnih čestica nisu pogodni za akvarel. Upotreba belog pigmenta nije danas tako strogo zabranjena. Cinkova kao najlazurniji beli pigment može se koristiti u minimalnim količinama.
U akvarelu su pigmenti najmanje izmenjeni prisustvom veziva i treba ih pažljivo odabrati. Paleta boja u akvarelu nije velika, ali pojavom velikog broja veštačkih a naročito organskih pigmenata znatno se proširio izbor. Mešanjem boja dobiju se dodatni tonovi.
Najčešći pigmenti u akvarelu: kadmijum žuta i crvena, prirodna siena, alizarin, pečena siena, prusko plava, dok se ova minimalna skala obogaćuje tonovima kao što su: kobalt plava, ultramarin, prirodna umbra, pečena umbrahrom oksid zelena (crne su bile ranije zabranjene a danas se ponovo koriste).
Akvarel boje dolaze na tržište u čvrstom stanju u obliku okruglih pljosnatih pločica ili pločica pravougaonog oblika i u obliku malih paketića. U zadnje vrijeme koriste se akvarel boje u tubama.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Vezivo za akvarel

Lazurnost akvarelskih boja postiže se jakim razređivanjem pomoću vode. Pigment se veže za podlogu u velikoj meri apsorpcijski (oboji vlakno). Ipak, vezivno sredstvo u akvarelu su gume. To su otvrdle lučevine određene vrste drveta koje su za razliku od smola topive u vodi. Grumenje (gumiarabike ili lučevina domaćeg voćnog drveta) treba sitno izdrobiti i preliti vrelom vodom. Guma će se otopiti posle nekoliko sati, zatim je treba procediti kroz gustu tkaninu jer sadrži nečistoće. Kao sredstvo za povećanje elastičnosti dodaju se med, sirup ili šećer, ali pre svega glicerin (dodaje se i goveđa žuč kao izvanredno sredstvo za kvašenje pigmenta i odmašćivanje). U zadnje vreme kao vezivo se koristi i vrlo blaga disperzija akrilne smole.

794px-Gomma_arabica

Tehnike akvarela

U klasičnom akvarelu boja se nanosila isključivo četkicama u nekoliko različitih metoda, ali se zato u modernim tehnikama koristi čitav niz metoda:
– intenzivna boja se nanese na podlogu a zatim razmazuje čistom vodom i četkicom, eventualno suvišan ton oduzima se oceđenom četkom;


– razmazivanje ne previše mokrom četkicom;


– nanošenje «suvom» četkom;


– poentilističko nanošenje finom akvarelskom četkom;


– kombinovano nanošenje akvarelne boje četkom, perom ili trskom;


– nanošenje teksture pomoću sunđera;


– nanošenje teksture pomoću pritiskanja različitih struktura materijala u svežu boju (tkanine, papiri, lišće..);
– prskanje akvarelne boje četkom i komadićem lima;


– akvarelna boja se nanese na određeni predmet i «štampa» na akvarel papir;
– tehnike nanošenja pomoću maskiranja mesta koja ne želimo obojiti odgovarajućim maskama od papira;


– nanošenje velikih količina boje na papir i mešanje pojedinih tonova direktno;


– tehnika nanošenja duvanjem: određena ekspresija boja postiže se nanošenjem intenzivnih i manje intenzivnih mokrih mrlja koje se usmeravaju duvanjem i razlivanjem.


Akvarel tehnika je najčešće kombinacija crteža i akvarela ili gvaša da bi se postigao željeni efekt. Da ne bi došlo do prljanja tona crtež se može izvoditi materijalom koji se ne otapa u akvarelu (tušem, flomasterom, voskom, uljanim pastelom… ili tvrdom olovkom).

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.


Radovi učenika Umetničke škole Niš.