Podloga za tehniku

Podloga za akrilik

Vezivo u preparaturi je disperzija akrilne smole u vodi, koja se naziva akrilna emulzija.
Akrilno vezivo mnogo bolje prijanja za poroznu podlogu nego za jako glatku površinu kao što su staklo, metal i slično. Jako glatke površine se izbruše, a preparatura se nanosi tupkanjem. Podloga ne sme biti masna. Ako se radi na zidu, zbog velike poroznosti treba zid impregnirati disperzijom akrilne smole (akrilnom emulzijom) ili akrilik medijumom.
Kod klasičnog slikanja preparaturom se izoluje, zaštiti nosilac (celuloza u drvetu, papiru, platnu) od delovanja veziva iz boje. Akrilno vezivo ne oštećuje celulozu pa nije neophodna preparatura ni impregnacija. Impregniranjem i prepariranjem nosioca postiže se određena obojenost, struktura, tekstura, upojnost. Impregnira se akrilik medijumom (bolji je mat), razređenim vodom u meri 1:1 da se postigne odgovarajuća upojnost i stabilnost. Za platno i papir je bolje umesto akrilik medijuma koristiti 6%-tni rastvor kožnog tutkala koje sušenjem jače zategne i učvrsti podlogu.
Preparatura se može pripremiti pomoću akrilne emulzije razređene vodom, puniocem i belilom u meri:

110
Posle nekoliko sati sušenja na njima se može slikati.
Akrilna preparatura je najbolja za akrilik tehniku, ali pokazuje dobra svojstva sa temperom i uljem. Građa slike je najkvalitetnija kad se koriste premazi na bazi istih ili srodnih veziva. Staro je pravilo “slično sa sličnim”.
Zrno tkanja posle prepariranja mora ostati uočljivo i “živo”, preparatura ne treba prekriti strukturu platna. Veća površina zbog zrnaste teksture omogućuje i čvršće povezivanje boje sa podlogom. Dobro izvedena preparatura mora umereno upijati vezivo da bi se čvrsto vezala sa bojenim slojevima slike. Poznato je da ako odleži svaka preparatura sazreva i postaje kvalitetnija podloga slike.
Na tržištu ima kvalitetnih preparatura, kao što su: Gesso acrylic (Talens), Liquitex gesso (Lefranc, američka licenca).

Advertisements

Podloga za ulje

PLATNO

Platno je od davnina služilo kao podloga za neke vrste slikanja. U Egiptu je pronađen fragment oslikane tkanine star oko 4000 godina. Na dalekom istoku, u staroj Kini, slikalo se na svili verovatno početkom 7. veka. Sačuvana su i neka srednjevekovna uputstva o načinu pripreme tkanine za slikanje. Poznata je takođe praksa starih majstora da dasku sklonu krivljenju i pucanju prekriju platnom. Veruje se da je platno nategnuto na drveni ram bilo podloga za religiozne slike koje su, najčešće u srednjevekovnoj Italiji, nošene prilikom crkvenih procesija. U periodu renesanse korišćeno je pre svega za radove većih dimenzija. Posle 16. veka sa razvojem uljanog slikanja platno skoro sasvim potiskuje tradicionalnu podlogu – dasku.
Najdužu istoriju ima laneno i konopljino platno. Pamučno platno i juta poslužili su kao osnova za slikanje mnogo kasnije, tek u 19. veku. Prema savremenom iskustvu laneno platno je najkvalitetniji materijal, lošijih osobina su konoplja, pamuk i juta.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Priprema platna, španovanje:

IMPREGNACIJA

Za tutkalisanje se koristi topli tutkalni rastvor koncentracije 6-8% koji se nanosi ujednačenim potezima, najčešće samo u jednom sloju. Zagrejani tutkalni rastvor (ne više od 50 stepeni C) prodire u niti platna, prožima ih i štiti od uticaja veziva iz boje i preparature. Za 1 m2 lanenog platna potrebno je 200-250 ml toplog tutkalnog rastvora.
Hladno tutkalisanje štiti platno tankim slojem i onemogućava prodiranje preparature na naličje platna. Platno na ovaj način ostaje elastičnije nego sa toplim tutkalisanjem. Tutkališe se 5 – 6% želiranim tutkalom koje se dobija stajanjem toplog tutkalnog rastvora na hladnom mestu. Platno se zateže, a prema svetlu se vide neobrađene površine. Višak tutkala koji se pojavio na poleđini platna, unutrašnjim ivicama slepog rama i srednjih letvi treba vlažnom krpom očistiti.
Kod platna grublje strukture laganim brušenjem ukloniti završetke vlakana i drvenaste dlačice. Zadebljanja (čvorovi) se pažljivo izrežu žiletom.
Hladno tutkalisanje:

PREPARATURA

Preparatura se sastoji od veziva, punioca i belila, koji joj daju potrebnu gustoću, belinu, sposobnost upijanja i vezivanja boje. Punioci su: kreda (šampanjska kreda, brdska kreda), gips (bolonjska kreda), kaolin. Belila su: titanova bela, cinkova bela, litopon, olovno bela. Vezivo daje specifična svojstva preparaturi, prilagođava je tehnici slikanja i nosiocu slike.
Polumasna preparatura (emulzijska) – bela:
Kod ove preparature bitno je da se mešanjem postigne stabilna emulzija koja joj daje svojstvo dobrog vezivanja i prihvatanja emulzijskih i uljanih slojeva. Ona zbog ulja žuti pa je treba sušiti izloženu svetlu. Laneno ulje  se može zameniti štand uljem (ulje ugušćeno polimerizacijom), koje manje žuti.
Sastojci:
– posna preparatura (gesso)…..3 dela
– ugušćeno ulje……………………1 deo
Priprema:
U posudu se stavlja 1 deo krede i 1 deo belila ( ili više, zavisi od snage belila). Uz stalno mešanje postupno se dodaje 1/2 rastvora tutkala tako da se dobije jednolično-gusta masa, bez grudvica, kojoj se uz mešanje dodaje laneni firnis ili štand-ulje. Može se dodati 1-2 kapi sikativa (kobalt-naftenata). Dodavanjem ulja masa postaje gusta i žilava. Ako postane teška za mešanje, opustiće se dodavanjem nekoliko kapi tutkalnog rastvora. Važan je postupak emulgiranja koji zahteva stalno mešanje uz polagano dodavanje ulja, koje se mora emulgirati pre dodavanja nove količine. Masa postaje jednolično glatka, blagog voštanog sjaja. Dodavanjem ostalog tutkalnog rastvora ona postaje tečna. Slojevi moraju biti tanki da je boja platna skoro providna. Uvek je bolje staviti jedan tanji sloj ređe preparature više, nego jedan sloj gušće preparature manje. Preparatura se nanosi topla (stoji u vodenom kupatilu) u tri unakrsna sloja ( isto kao i tutkalno-kredna). Ako previše upija, može se izolovati.


Obojene preparature:
Prilikom slikanja, mnogim slikarima smeta bela boja preparature. U tom slučaju preparatura se oboji minimalnim dodatkom neke boje, najčešće umbre, zelene zemlje, crne ili pečenog okera. Ova boja dodaje se na kraju pošto je preparatura već napravljena u posudi tako što se u nju doda određena količina odgovarajuće uljane boje u tečnom stanju, razređene terpentinskim uljem.
Postoje i drugi recepti za pripremu polumasne preparature. Dodavanjem žumanceta kao stabilizatora emulzije tutkalnom rastvoru, kredi, belilu i ulju takođe nastaje polumasna preparatura, koja se naziva tempera-preparatura.

Podloga za temperu

DRVO

Drvo kao nosilac slike je sa najvećom pažnjom pripremano još od davina. Grčka tradicija štafelajne slike na dasci prisutna je još u uputstvima koja su nam ostavili stari majstori. Najvažnije srednjevekovne podloge pored pergamenta bile su zid i drvo. Razlog raširenosti upotrebe drveta bio je u tome što se od tog materijala relativno lako može napraviti ravna drvena površina pogodna za slikanje, skoro svaka forma može se izvesti u drvetu zakivanjem ili lepljenjem, tesanjem ili rezbarenjem.
Izbor drveta oduvek je zavisio i od lokaliteta. Najotpornije i najtrajnije je hrastovo drvo što dokazuje bolja očuvanost slika sa severa nego sa juga. Drvo koje obilnije sadrži smolu (bor, jela) treba izbegavati zbog opasnosti osmoljavanja i posledica po sliku.

 

IMPREGNACIJA 

Pre impregniranja dasku treba očistiti alkoholom od masnih mrlja i tragova smole. Impregnacija se vrši kožnim tutkalom, želatinom ili kazeinom.
Kožno tutkalo daje veoma jak lepak koji se može koristiti ne samo za impregnaciju. Tablu kožnog tutkala treba usitniti a zatim potopiti u hladnu vodu. Natopljeno tutkalo se ostavlja da nabubri (što su parčići sitniji, proces će kraće trajati). Otapanje se vrši u tutkalniku na nižoj temperaturi. Tutkalo ne sme proključati.
Za tutkalisanje daske se koristi mlak 8%-tni tutkalni rastvor. Tutkalo i želatin se koriste u toplom a kazein u hladnom stanju. Nanosi se na lice, naličje i sve ivice. Impregnirana daska se ostavlja da miruje u normalnoj suvoj i toploj prostoriji. Sušenje se nikako ne sme ubrzati zagrevanjem, jer daska može da popuca. Preko noći se suši (može i duže) a za drugi premaz dodati manju količinu krede (dve kašičice na ¼ litra) da bi obrađena površina dobila rapavost kojom će čvršće držati preparaturu.
Ponekad su srednjevekovni majstori na impregniranu dasku lepili trake tkanine ili parčiće pergamenta. Svrha takve izolacije bila je da u slučaju pucanja daske zaštiti preparaturu i bojeni sloj.

PREPARATURA

Preparatura je jedna vrsta guste i bele vodene boje pripremljene od krede, gipsa ili nekog sličnog materijala, sa tutkalom ili želatinom.
Smatra se da je kožno tutkalo najbolje zbog izrazite elastičnosti. Gips, najčešći sastojak tradicionalne preparature, mora se pre upotrebe “umrtviti”. Veštačka kreda je bolje pokrivnosti pa često služi kao zamena za gips. Najbolji rezultati postižu se sa mešavinama inertnih i pokrivnih pigmenata.
Istu količinu pigmenata treba dobro (gips ili kreda i cinkova bela) izmešati i dodavati manju količinu toplog tutkala koji se koristio za impregnaciju. Pre nego što se dolije ostatak tutkala sve grudvice treba zdrobiti. Posle pripreme preparaturu treba ostaviti da miruje oko pola sata. Preparatura ne sme da bude ni previše retka ni gusta. Ona mora biti topla, jer se ohlađena masa teže razmazuje i daje debele slojeve. Nanosi se širokom četkom od mekše dlake, potezi se povlače u jednom pravcu bez suvišnih korekcija.
Prvi nanos će se osušiti za tridesetak minuta, sledeći slojevi provenu sporije a sušenje se ne sme ubrzavati. Dobra osnova (grund) se dobija od pet do šest tankih premaza. Rad se ne sme prekidati pre završetka jer nejednaka osušenost pojedinih slojeva izaziva pucanje i ljuspanje. Istim brojem slojeva štite se i ivice ploče.
Posle bar dva dana sušenja u prostoriji koja je obezbeđena od naglih promena vlažnosti i toplote, preparatura se izglača brusnim papirom a zatim polira krpom ovlaženom vodom. Tokom finalne obrade treba pažljivo postupati da se preparatura ne ošteti.
Pored ove posne, tutkalno-kredne preparature (tradicionalni gesso) na dasci se mogu koristiti sve vrste preparatura.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.


1517730_788712231143003_740557154_n

Podloga za gvaš

Kao podloga za gvaš najčešće se koriste tonirani papiri veće gramature i kartoni, čak i lepenke (preporučuje se premaz gumiarabikom). Podloga je finijeg zrna nego kod akvarela. Iako je gvaš pokrivna tehnika, ton podloge utiče na karakter gvaša. Postoje dve mogućnosti: ostavljanje nepokrivenih delova prilikom slikanja ili pokrivanje bojama kroz koje prosijava ton podloge u jačim ili slabijim nijansama. Kvalitet toniranog papira zavisi od stila a mogu se koristiti i papiri za akvarel ili za crtež.
Pored papira može se kao podloga koristiti platno, drvo, pa čak i pločice slonove kosti.

PileDePapier

Podloga za akvarel

Najčešće se kao podloga u akvarelu koristi papir veće gramature čija je prava strana hrapavija, a kod kvalitetnijih papira je i tutkalisana. Najkvalitetniji papir za akvarel proizvodi se od čistih lanenih krpa. Beli se pomoću vode i sunca, bez upotrebe hemikalija. Belina papira i postojanost na svetlo njegove su bitne karakteristike. Prozračnost i intenzitet boja pojačava zrnasta tekstura papira. Najčešće se koriste tri standardizovana tipa papira:
– vruće presovani (HP – hot pressed) s relativno glatkom teksturom pogodnom za crtež perom i olovkom.
– hladno presovani (not – nije vruće presovan) srednje hrapavi papir.
– hrapavi papir koji omogućava bogatstvo nijansi refleksijom svetlosti na svakom zrnu papira. arches_watercolor_paper_2
Zbog boranja prilikom oslikavanja vodenim bojama koriste se papiri veće gramature od 150 g/m2 do 700 g/m2 pa i više. Akvarel papir mora biti oslobođen i minimalnih masnoća da bi se boja dobro razlivala. Ako papir zbog suviše masnoće ne prima boju na željeni način, površina se blago istrlja čistom vodom uz dodatak 2-3 kapi amonijaka ili goveđe žuči. Pre rada papir treba provlažiti i zatim lepljivom trakom učvrstiti po ivicama za neku podlogu (ostaće potpuno ravan za vreme akvarelisanja ukoliko se za dasku prilepi pomoću belanceta). Kod rada na vlažnom papiru boja deluje svežije. Prilikom slikanja daska s papirom stoji u horizontalnom položaju da se boja ne bi slivala. Kod suvog načina pripreme papir se samo stavi na dasku i učvrsti lepljivom trakom.


Za engleski klasični akvarel koriste se manje upojni papiri koji su često površinski tutkalisani. Ovi listovi papira ne smiju se savijati jer bi se premaz tutkala oštetio i boja bi ulazila dublje u papirnu masu uzrokujući tamne mrlje.
Tekstura se ponekad pojačava preparaturama sa mermernim brašnom (kada je raznolikost podloge u pitanju pergament se često koristio, a poznat je primer Albrehta Direra za seriju buketića ljubičica kada je koristio tanke pločice slonove kosti).

Podloga za pastel

Podloga za pastel je svaki papir ili karton koji ima takvu teksturu da se trag poteza pastelnom bojom zadržava na površini mehaničkim putem.


Glatki papir ne podnosi puno slojeva, brzo se zasiti. Može se preparirati kredom razmućenom u blagom rastvoru tutkala ili skroba uz dodatak nekog pigmenta da se dobije tonirana podloga.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.


Preparatura mermernim brašnom:
1. akrilik slikarsku boju određenog tona razrediti vodom, dodati odgovarajuću količinu mermernog brašna, promešati i premazati podlogu,
2. još vlažnu toniranu preparaturu posuti ravnomerno mermernim brašnom da se dobije odgovarajuća tekstura,
3. fiksirati.
Mermerno brašno se može dodati u bilo kojoj fazi slikanja i fiksirati pa nastaviti slikanje.
Podloga mora imati sposobnost prihvatanja finih čestica koje će tek naknadno biti vezane fiksativom.
Zbog praškaste strukture, sipkosti i mekoće, pastel se može razmazivati po podlozi. Boja se lagano skida krpicom, vatom ili mekom gumicom. Pastel se može nanositi u nekoliko slojeva, što omogućava mešanje boja na samoj podlozi i stvaranje bogatstva tonova.