3. BOJA

Boja za akrilik

Dok se uljane boje suše hemijskim procesom (oksidacijom i polimerizacijom), akrilne boje se suše isparavanjem vode iz boje ili je delimično upije i podloga, pa na površini ostaje nevodotopiva sintetička akrilik boja, pomalo hladne game, ponekad malo suzastog karaktera.
Vreme sušenja (otvorena faza) je relativno kratko, zavisi od debljine filma i traje 5 do 50 minuta. Sušenjem ne dolazi do deformacije boje pa se kod debelih slojeva, na samo površinski osušeni sloj, može nanositi novi sloj boje bez opasnosti od pucanja. Otvorena faza može se produžiti dodatkom:
– metilceluloze (lepak za zidne tapete) …. 2-5 %, ali slabi kvalitet filma
– medijumom za usporavanje sušenja (retarding medijum)
– prskanjem vodom
Sveža disperzija razređuje se vodom. Zbog relativno velike koncentracije smole moguća su i veća razređenja. Vezivna snaga akrilne disperzije je takva da se ne skida čak ni jako razređena boja. Posle sušenja postaje netopiva u vodi. Otapa se samo u jačim organskim rastvaračima, kao što su ksilen, aceton ili amilacetat. Tek osušena boja može se ukloniti vrućom vodom. Akrilni film ima veliku elastičnost. Zbog ireverzibilnosti (nakon sušenja premaz je netopljiv u vodi, terpentinu i white spiritu) može se kombinovati sa drugim vezivima. Uljem se može slikati na akrilnom premazu ili akrilnim bojama na osušenom premazu uljene boje samo ako su apsolutno suvi prethodni slojevi.
U svežem stanju akrilna boja ima delimično mlečni izgled koji joj daje disperzivno vezivo. Isparavanjem vode nestaje i ovaj beličasti prizvuk. Akrilna boja tamni odmah posle učvršćivanja pa se mora računati na ovo svojstvo prilikom rada.
Akrilne boje možemo pripremiti i sami mešanjem kvalitetnog akrilnog veziva sa pigmentima. Ipak su trajnije fabričke boje, a može se konstatovati da su kvalitetne uljane boje u tubama trajnije od isto tako skupih akrilnih boja. Zato se ne preporučuje praviti veće zalihe materijala za akrilne tehnike.
Na tržištu je sve više evropskih, američkih, engleskih i čak meksičkih proizvoda koji se međusobno bitno ne razlikuju iako se ne preporučuje još uvek korišćenje boja iz različitih kolekcija na istoj paleti.
Na evropskom tržištu se susrećemo sa sledećim markama akrilnih boja:  Rembrandt acrylic coloursVan Gogh acrylic colours,  Amsterdam (Talens), Professional color, Specialty colors, Basics value acrylic paint, (Liquitex).

Boja za ulje

Vezivo uljanih boja je ulje (laneno, orahovo, makovo), čisto ili sa dodatkom smole, voska, balzama i rastvarača.
Glavna karakteristika uljanih boja je da daje pastu potrebne razmazivosti, suši se sporije od tempere pa se sa uljem mogu postići fini prelazi i polutonovi koji se utapaju jedni u druge.
Za ulje je karakteristična dubinska svetlost koja boji daje dublji ton i sjaj. U procesu sušenja, boje ne menjaju izgled.
Sa uljem se može raditi lazurno, pokrivajuće, pastozno, sjajno ili mat. Starenjem svi tonovi uljanih boja postaju dublji, ali i transparentniji pa se na nekim starijim slikama vidi i crtež koji je bio preslikan. Smatra se da dolazi do “putovanja” veziva na površinu, znojenja, zbog čega se javlja jača dubinska svetlost.
Ulje se suši odozgo prema unutra i proces sušenja traje godinama. Uljani slojevi vremenom postaju krti, tamne, a ako nisu pravilno građeni, ispucaju. Pojavljuju se pukotine, tzv. krakelure. Kod jako debelih premaza može doći do smežuravanja boje zbog skupljanja ulja prilikom sušenja, kao i do mrtvila boje (boja postaje mat). Donji porozni sloj upije vezivo iz gornjeg sloja boje zbog čega izgubi sjaj. Prilikom slikanja moraju se poštovati pravila da se slika debljim slojevima boje preko tanjih. Slika se od slojeva siromašnijim uljem prema slojevima bogatijim uljem, “masno preko posnog”. Slika se ili “mokro na mokro” ili na osušene (na dodir) slojeve boje, nikada na poluosušenu boju.
Sikative treba oprezno koristiti jer velika količina izaziva pucanje slojeva.
Sasvim zadovoljavajuće se može slikati u uljanoj tehnici sa minimalnom skalom od osam boja: cinkova bela, titanova belakadmijum žuta i crvena svetla, alizarin tamna, pečena siena, svetli oker, pariško plava, a možemo dodati i kobalt plavu i ultramarin plavu.
Izrada uljanih boja može biti ručna ili fabrička. Nekada je slikar bio prinuđen da sam pravi boje ali danas su tu ulogu preuzele fabrike za izradu slikarskog materijala. Pored toga potrebno je znati ručno pravljenje boja, ne samo zbog štednje već zbog boljeg upoznavanja sa materijalima. Onaj ko je jednom slikao bojama koje je sam napravio može da primeti ogromnu razliku između tih i fabrički proizvedenih boja.


Što se fabričkih boja tiče, veliki je broj kvalitetnih proizvođača.



Uljani štapići se razlikuju od uljanih pastela i u poslednje vreme veoma su popularni među slikarima.


Ima sve više renomiranih fabrika koje proizvode uljane boje koje se mogu mešati i vodom.

Boja za temperu

Temperna boja pravi film koji njie vodotopiv i koji se može preslikavati u više slojeva. Suši se brzo, na dodir, ali hemijski proces definitivnog učvšćavanja traje godinu u više. Za razliku od ulja, kod tempernog veziva idući sloj boje možemo nanositi već posle nekoliko minuta. Temperna boja posle sušenja posvetli. Ista boja će u ulju ili akriliku delovati zagasitije. Umesto dubinske svetlosti vlažnih boja, nastaje površinska svetlost zbog čega osušena tempera ima mat karakter.

66
Prijanjanje uz podlogu je odlično, pogotovo ako su slojevi tanki (deblji sloj – impasto, raspuca ili se ljušti). Zato se slojevi nanose polulazurno sve do kraja građenja slike tako da se na pojedinim mestima oseća crtež i prvo podslikavanje, čak i na završenom delu. Pastuozniji slojevi su jedino kod svetlijih tonova nanešenih preko lazurnog tamnijeg podslikavanja bez međusobnog mešanja u vidu specifičnih šrafura tako da se često naglašava činjenica da klasična tempera „ima izgled sočnog crteža masnom olovkom“.
Svi pigmenti koji se koriste u uljanom slikarstvu nalaze primenu i sa emulzionim vezivnim sredstvima. Ipak treba obratiti pažnju da oni koji su osetljivi prema spoljnom razaranju budu propisno izolovani jer većina emulzija ne daje dovoljno otpornu zaštitnu oblogu.
Boje se nalaze gotove u tubama, metalnim ili staklenim posudama a mogu da se mešaju direktno – na staklenoj ploči sa slikarskom lopaticom. Neki slikari praktikuju da pigmente prvo izmešaju sa vodom u finu pastu koju zatim prema potrebi mešaju sa emulzijom. Pigmente koji se teško kvase  sa vodom treba nakvasiti alkoholom. Osušena boja koja je preostala posle slikanja nije upotrebljiva.

Priprema jajčane tempere:

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.




Priprema kazeinske tempere:

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.


Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Boja za gvaš

Gvaš boje sadrže bele pigmente ili punioce koji pigmentima daju veću pokrivnost i mat karakter zbog površinske refleksije svetla. Zrno pigmenata ne mora da bude fino mleveno i ribano a paleta je manja od one u akvarelu.
Na tržište dolaze kolekcije gvaš boja u čvrstom stanju – pastilama, kao i gvaš boje u tubama, u teglama, plastičnim limenkama ili gvaš boje u prahu. Ove boje sadrže pigment i vezivo u prahu, a pripremaju se samo mešanjem sa vodom.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Boja za akvarel

Zbog male količine veziva pigmenti su u akvarelu najmanje zaštićeni od spoljnih uticaja pa trebaju biti postojani, otporni na svetlo, fino usitnjenih čestica, transparentni. Pokrivajući pigmenti, kao i pigmenti grubo kristalnih čestica nisu pogodni za akvarel. Upotreba belog pigmenta nije danas tako strogo zabranjena. Cinkova kao najlazurniji beli pigment može se koristiti u minimalnim količinama.
U akvarelu su pigmenti najmanje izmenjeni prisustvom veziva i treba ih pažljivo odabrati. Paleta boja u akvarelu nije velika, ali pojavom velikog broja veštačkih a naročito organskih pigmenata znatno se proširio izbor. Mešanjem boja dobiju se dodatni tonovi.
Najčešći pigmenti u akvarelu: kadmijum žuta i crvena, prirodna siena, alizarin, pečena siena, prusko plava, dok se ova minimalna skala obogaćuje tonovima kao što su: kobalt plava, ultramarin, prirodna umbra, pečena umbrahrom oksid zelena (crne su bile ranije zabranjene a danas se ponovo koriste).
Akvarel boje dolaze na tržište u čvrstom stanju u obliku okruglih pljosnatih pločica ili pločica pravougaonog oblika i u obliku malih paketića. U zadnje vrijeme koriste se akvarel boje u tubama.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Boja za pastel

Pasteli sadrže, osim hromatskog pigmenta i minimalne količine veziva (tutkalo, gumiarabika…) i ahromatske pigmente: beli ili crni pigment. Umesto belog pigmenta može se koristiti talk, gips ili glina. Različiti tonovi pastela dobijaju se mešanjem pigmenata s osnovnom masom. Od te paste oblikuje se pastel u štapićima.
Pastelni štapići, zavisno od količine i vrste veziva, kao i od vrste pigmenata, proizvode se u tri do četiri tvrdoće. Intenzivnost boje zavisi od količine bele ili crne osnovne mase u određenom pastelu. Trag pastela je mekan i baršunast. Meki pasteli su pogodni za tonske gradacije, ispunjavanje površina odnosno slikanje. Tvrdim pastelima izvode se konture ili čisti linearni crtež. U novije vreme proizvode se kolekcije uljanih i voštano-smolnih pastela kojima nije potreban nikakav fiksativ. Daju intenzivnije boje ali nemaju isti karakter mekoće kao suvi pasteli.

Baršunast optički utisak pastelom obojene površine daju samo pasteli sa minimalnom količinom primarnog veziva (u samom pastelu) kao i sekundarnog veziva (u obliku fiksativa).

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Violet pigmenti

Kobalt violet (Cobalt violet) koji su postojani koriste se tek u drugoj polovini 19. veka. Proizvode se u obliku dva različita jedinjenja. Svetliji pigment (kobalt arsenat) je otrovan jer sadrži arsen. Koristi se u svim tehnikama osim u pastelu. U fresko-slikarstvu pokazao se veoma otpornom. Uljana boja se priprema sa manjom količinom veziva, transparentna je i slabo pokriva dok je premaz krt. Tamniji pigment (kobalt fosfat) nije otrovan pa se češće koristi. Transparentan je i slabije bojeće moći, takođe u ulju daje krt premaz. Ne koristi se u fresko-slikanju.


Plavi pigmenti

Lapis lazuli je prirodni ultramarin, poludragi kamen. Uvezen sa istoka služio je za pripremu plave u srednjevekovnom evropskom slikarstvu. Nalažen je u avganistanskim rudnicima, dobijan drobljenjem i filtrovanjem praha retkog i skupog minerala. Obojen je duboko plavo sa intenzivnim sjajem. Postojan prema svetlosti i alkalijama, reaguje sa kiselinama. Početkom 19. veka zamenjen veštačkim ultramarinom.


Ultramarin (Ultramarine) prirodni (lapis lazuli) zamenjen je krajem treće decenije 19. veka plavim pigmentom koji je proizveden veštačkim putem. Ultramarin je dublje nijanse od kobalt plave a znatno svetliji od parisko plave. Veoma je lepa u svojim plavim tonovima – jasno plavoj nijansi, zelenkasto-plavoj ili rumeno-ljubičastoj nijansi boje jorgovana. Izrazito je postojan prema jakoj svetlosti i alkalijama ali nepostojan prema kiselinama. Može se upotrebljavati u svim tehnikama za slikanje onih slika koje neće imati dodira sa vazduhom u kome ima sumpor-vodonika (fabrike, železničke stanice). Izbegava se korišćenje u fresko-tehnici osim seko postupkom. U uljanom slikarstvu boja je lazurna, pastuozni namaz se teže opušta i modeluje, sporije suši a osušeni premaz je čvrst. french-ultramarine-blue-pigment__46557.1366251456.1280.1280

Kobalt plava (Cobalt blue) veći značaj dobija tridesetih godina 19. veka. Svetlije je obojenosti nego ultramarin, ali nema njegovu intenzivnost i dubinu. Zbog neznatnih proizvodnih procesa i primesa moguće su razlike u nijansi od svetlijih do tamnijih. Obojenost karakteriše izvesni violet prizvuk, izrazit pri veštačkom osvetljenju. Otporan je prema svetlosti, alkalijama i kiselinama kao i višim temperaturama. Koristi se u svim tehnikama slikanja. Uljana boja je sa većom količinom veziva, ali brzo suši. Osušeni premaz je krt. Kako je skup pigment, često se javlja zamena svetlijom nijansom ultramarina. Imitacija se ne koristi u fresko-slikanju i u kiselim medijumima. cobalt blue light

Ceruleum (Cerulean blue) plava je pronađena početkom 19. veka, a koristi se šezdesetih godina istog veka. Svetlije je obojenosti od kobalt plave, ima karakterističan zelenkast prizvuk. Otporan je na hemijske destrukcije, ograničene bojeće moći. Koristi se u svim slikarskim tehnikama. U uljanoj se koristi više veziva, sporije suši, a premaz je mek i nedovoljno elastičan. 02993_CeruleanBlue305-l

Prusko plava (Prussian blue) je pronađena početkom 18. veka. Zbog rane proizvodnje u Parizu drugi naziv joj je parisko plava. Sadašnji način proizvodnje daje kvalitetniji pigment nego ranije. Sitno zrno deluje bezmalo crno u suvom stanju, ima jaku bojeću moć. Ne koristi se u fresko slikanju ni sa kazeinskim vezivima jer postaje smeđa. Otporna prema kiselinama. Iako se priprema sa više ulja suši brzo a osušeni premaz je kompaktan i postojan, usled žućenja ulja lazuri dobiju zelenkastu nijansu. Lošije vrste sa uljem postanu smeđe, u akvarelu i temperi blede ako su sa cinkovom belom. Čak i kada je najkvalitetniji proizvod (kinesko plava, milori plava) nije prvoklasan pigment. Zamenjena je ftalocijanin plavom. prussian blue

Azurit (Azurite) je bio poznat još u starom Egiptu. U evropi u srednjem veku češće upotrebljavan nego skuplji lapis lazuli. Dobijen je mlevenjem minerala. Ima grublje zrno ali se ne usitnjava previše jer gubi intenzitet i dobija bledu nijansu. Azurit je korišćen češće u temperi jer u ulju postaje prozirno zamagljen i tamniji. Veštački dobijen se upotrebljava duže vreme, ali zbog nepostojanosti i pošto je otrovan zadržava se do 19. veka.


Indigo (Indigo) je organska boja biljnog porekla, identifikovana na nekim italijanskim slikama iz 15. veka, uvožena iz Indije. Izrazito je transparentan, sa duboko plavom nijansom, nije dovoljno otporan prema svetlosti. Sintetski indigo je pronađen krajem 19. veka.


Egipatsko plava (Egyptian blue) ima dugu istoriju, ubraja se u najstarije veštačke pigmente. Egipćani je proizvode još 3000 godina pre naše ere. Slične je obojenosti kao azurit, postojan je. Zamenjen kobalt plavom.

egipatsko

Smalt (Smalt) je nađen u obojenom staklu ranih kultura. U evropskom slikarstvu veći značaj dobija tek početkom 17. veka. Smalt, kalijevo staklo obojeno kobaltovim oksidom je svetlo plave obojenosti. Izrazito je transparentan. Bledi u dodiru sa ugljenom kiselinom. Zamenjen je kvalitetnijom kobalt plavom i ultramarinom.

smalt

Zeleni pigment

Hrom hidroksid zelena (Viridian) se često naziva emerod zelena (vert emeraude – francuski). Vrlo brzo posle pronalaska, sedamdesetih godina 19. veka postao je tražena zelena boja. Hrom hidroksid je dublje zelene obojenosti, transparentna i slabije pokrivnosti, otporna prema svetlosti, alkalijama i kiselinama. Koristi se u svim tehnikama slikanja. Uljana boja suši umerenom brzinom iako se priprema sa više veziva, a osušeni premaz je elastičan i postojan. Hrom hidroksid prilikom zagrevanja gubi vodu gradeći hrom oksid bleđe maslinaste obojenosti. vert_emeraude

Hrom oksid zelena (Chromium Oxide Green) ima veći značaj već od sedamdesetih godina 19. veka. Ima hladnu i bledo zelenu nijansu. Pokriva veoma dobro, ima grublje zrno od hrom hidroksid zelene. Otporna prema svetlosti, alkalijama i kiselinama, slabije bojeće moći. Uljana boja se priprema sa manje veziva, suši umerenom brzinom, a osušeni premaz je elastičan i postojan. hrom oksid

Zelena zemlja (Green earth) nastaje u prirodi raspadanjem augita, i ima je u velikim količinama oko italijanskog grada Verone, po kome se često naziva veronska zemlja. Karakteristična je po hladnom, plavičasto zelenom tonu. Poseduje svestranu otpornost. Kao uljana boja priprema se sa većom količinom veziva, sporije suši, slabe je pokrivne moći a osušeni premaz je mek i elastičan. Koristi se u svim tehnikama. Radi intenziviranja obojenosti, zelenoj zemlji se dodaju hrom oksid ili hrom hidroksid. zelena zemlja

Kobalt zelena (Cobalt green) je pronađena krajem 18. veka, a komercijalno se proizvodi od prve polovine 19. veka. Sjajnijeg je i čistijeg zvuka nego hrom oksid ali sa izvesnom plavičastom nijansom. Otporna je prema alkalijama i slabim kiselinama, koristi se u svim tehnikama. Uljana boja se priprema sa manje veziva, brže suši, transparentna je i slabije pokriva. Osušeni premaz je elastičan i postojan. Pošto je prilično skup pigment često se priprema od plavih i žutih kao imitacija tona koja nema sve vrednosti originalnog materijala. kobalt green

Verdigris (Verdigris) (vert de Grece) je stariji pigment dobijen veštačkim putem. Hidratni bakarni acetat je svetle plavičasto zelene obojenosti, kada je pomešan sa smolnim medijumima koji daju bakarni rezinat postojaniji je od čistog pigmenta. Nepostojan je prema atmosferilijama i deluje otrovno. Odbačen početkom 20. veka.


Malahit (Malachite) (gorsko zelenilo) je verovatno jedan od najstarijih pigmenata prirodnog porekla, služio je u evropskom slikarstvu sve do 18. veka. Dobijan je mlevenjem istoimenog minerala, češće upotrebljavan u temperi, jer je u uljanom vezivu gubio obojenost. I pored hemijske nestabilnosti sačuvan je na mnogim slikama bez bitnijih promena. Malahit je zamenjen različitim imitacijama originalnog tona. malachite-ueba

Emerald (Emerald green) (švajnfurtska zelena) uveden je u upotrebu početkom 19. veka. Ima svetlo-zelenu nijansu, otrovan je i nepostojan prema svetlosti i kiselinama, reaktivno se ponaša prema mnogim pigmentima. Zamenjen je sintetskim organskim bojana. emerald

Žuti pigmenti

Kadmijum žuta (Cadmium yellow) je pronađena početkom 19. veka. Obojenost kadmijumovih pigmenata obuhvata široku skalu od svetlo-žutih (limun žuta) do oranž nijansi (boje suncokretovog cveta i mat narandžasta, vidi). Podnosi se sa svim pigmentima i vezivnim sredstvima. Postojana prema svetlosti i alkalijama, ali pokazuje izuzetnu neotpornost u kiseloj sredini. Dobro pokriva. Osušeni premaz uljane boje je otporan i čvrst. Koristi se u svim tehnikama osim za fresko-slikanje jer menja obojenost, pobeli pod uticaje alkalnosti kreča jer je on prenosnik ugljene kiseline koja sa njim gradi beli kadmijum-karbonat.

Napuljska žuta (Naples yellow) je stari hemijski preparat koji postoji u tri mat žuta tona. U nijansi varira od boje sumpora, boje slame, sve do crvenkasto-žutog tona. Slična je olovno beloj po mnogin osobinama. Sa uljanim vezivom dobro pokriva, suši brzo. Osušeni premaz je elastičan i trajan. U vodenim vezivima očiglednije pokazuje sve nedostatke. Otrovna je, sa njim se treba oprezno rukovati.

Barijum žuta (Lemon yellow) je karakteristično bledo žuta sa hladnim, zelenkastim prizvukom. Izložena svetlosti postaje sasvim zelena. U uljanom vezivu je transparentna, male pokrivne i slabe bojeće moći. Imitacije originalnog tona se za tržište pripremaju od stroncijum žute i belih pigmenata pod nazivom “limun žuta”. lemon

Stroncijum žuta karakteristično je bledo žute obojenosti sa zelenkastim odsjajem (limun žuto). Bolje pokriva nego druge svetlo žute, osim kadmijumovih. Izložena svetlosti dobija zelenkast ton. Ne koristi se u fresko slikanju jer je neotporna prema alkalitetu kreča. Služi za pripremu svetlo zelenih boja sa plavim pigmentima. stroncijum

Kobalt žuta (Cobalt yellow) je hemijska boja zlatno žutog tona. Izrazito je transparentna. Češće se koristi u pripremi akvarel nego uljanih boja. Ne ubraja se u fresko pigmente. Boja je veoma skupa. cobalt yelow

Hrom žuta (Chrome yellow) je otkrivena krajem 18. veka. Ima široku skalu obojenosti od duboko žutih do oranž nijanse. Nijedan ton nije postojan, pod uticajem svetlosti postaje smeđe zelena. Otrovna je. hrome Yellow

Indijsko žuta (Indian yellow) je prirodnog organskog porekla. Dobija se preradom urina krava hranjenih lišćem mango drveta. Ima svetlo žuto obojenje. Daje transparentne premaze, nema veliku snagu bojenja. Proizvodi se imitacija originalnog tona, jer je proizvodnja obustavljena početkom 20. veka. Zamenjena je hansa žutom. indijska

Orpiment (Orpiment) je poznat još u klasičnim vremenima. Veštački orpiment je proizvođen u Evropi početkom 18. veka. Svetlo žutog je tona. Otrovan i nepostojan. Orpiment je zamenjen je kadmijumovim žutim pigmentima. opriment

Oker (Yellow ochre) pročišćena žuta zemlja, kaolin obojen gvozdenim oksid-hidratom, predstavlja prastaru i otpornu mat žutu boju, koja varira od svetlo-žutih, preko srednjih, sve do dubljih crveno-smeđih nijansi. Dublje tonove dobija zagrevanjem. Koriste se u svim tehnikama slikanja. Prosečne su pokrivnosti iako neke daju lazurniji premaz. Suše sporije a osušeni premaz je čvrst i postojan.

Hidroksidi gvožđa proizvedeni veštačkim putem (mars smeđe) sve češće zamenjuju prirodne žute žemlje. Pripremaju se u raznolikim nijansama. Transparentnije su od okera. Koriste se u svim tehnikama. Osušeni premaz uljane boje je čvrst i postojan. Smatra se da mars smeđe imaju prednost nad okerima jer ne sadrže primese koje mogu delovati na hemijsku stabilnost i promene obojenosti, standarzinovane su.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.