Veziva za tehniku

Vezivo za akrilik

Akrilna boja ima u sebi dovoljnu količinu veziva tako da prilikom slikanja u većini slučajeva nije potrebno nikakvo pomoćno sredstvo kao kod uljanog slikarstva.
Akrilne boje se razređuju vodom a medijumi se koriste za posebne efekte.
Specifični medijumi i odgovarajuća pomoćna sredstva otvaraju nove puteve i mogućnosti ovoj tehnici. Na tržište dolazi svakim danom sve više raznih proizvoda.
Osnovni medijum (akrilik medijum, akrilik vezivno sredstvo, akrilna emulzija) je disperzija akrilne smole. To je vezivo u fabrički pripremljenim bojama i preparaturi. Koristi se i kao vezivo za kolaž ili kao fiksativ. Boja razređena akrilnim medijumom ima veći sjaj nego kad je razređena vodom, zato se ovaj osnovni medijum naziva i sjajni medijum.


Mat medijum zbog površinske refleksije svetlosti daje mat karakter boji, koji podseća na temperu. Produžuje sušenje boje.


Gel medijum je gust, mlečno-bele boje. Sušenjem postaje tvrd, proziran i sjajan. Obično se meša u impasto za dobijanje tekstura. Lazurne teksture dobiju se mešanjem malo boje i puno gel medijuma.



Usporivač (retarding medium) produžava proces sušenja. Dodaje se u manjim količinama.


Ugušćeni medijum (tickener) je želatinasta gusta disperzija. Boji daje veću gustoću, temperni, ali pastuozni efekt, mat izgled. Malo usporava sušenje. Ne preporučuje se dodavanje u količini većoj od 10%. Sjaj se može postići nanošenjem sjajnog laka ili naknadnim lazurnim slikanjem akrilnim bojama i sjajnim medijumom. Ugušćivač može vezati i različite punioce radi pastuoznosti koja ni u debelim slojevima ne ispuca.

lq_105908_x
Akrilne paste za modeliranje (modeling paste) su smeše akrilik medijuma i inertnog punioca različite gustine (g/cm3). Pastoznije su od gela, bele su ili bezbojne. Mogu se dodavati bojama, ili se mogu naknadno bojiti. U pasti se nalaze punioci kao mermerno brašno, pesak, kaolin… Kao punilac može se koristiti papirna pulpa izmešana akrilnim medijumom (mache papir). Količina punioca može biti i do 80%.


Paste se mogu kombinovati akrilnim bojama i gel medijumima koji povećavaju elastičnost. Svi medijumi su kompatibilni i mogu se kombinovati za postizanje željenog efekta. Posle sušenja mogu se bojiti akrilnim bojama, temperom, uljem itd. Koriste se i kao cementna podloga za mozaik, za restauriranje gipsanog maltera, porculanskih predmeta itd. Proizvode se i akrilni malteri za posebne teksture na zidu.
Lakovi na bazi akrilnih smola su bistri rastvori akrilne smole u organskom rastvaraču (white spiritu, toluenu…). Kao lakovi mogu se koristiti i disperzije akrilne smole (sjajni ili mat medijumi za slikanje) jer slici daju brilijantan sjaj. Prema potrebi se razređuju vodom.

Advertisements

Vezivo za ulje

Komplikovani proces sušenja masnih oksidirajućih ulja kao i različito ponašanje ovog veziva u kombinaciji sa smolama, balzamima, voskovima, rastvaračima, sikativima… zahteva pažljiv pristup korišćenju ovih materijala i ne dozvoljava bilo kakvu improvizaciju. Dok je poznavanje samih pigmenata koji se koriste u uljanim tehnikama, takoreći manje bitno za pravilno korišćenje samih boja jer nam renomirane fabrike danas garantuju odgovarajući kvalitet, korišćenje i kombinovanje različitih veziva još uvek je prepušteno samom slikaru. Poznavanje veziva je od velike važnosti, naročito prilikom građe slike u slojevima gde se poštuje staro pravilo “od posnog ka masnom”.
Većina uljanih tehnika izvodi se pomoću uljane boje i manjom ili većom količinom odgovarajućeg medijuma.

A_IMGIAP_2012011216104065

ULJA

Ulja koja se koriste za pripremu uljane boje su biljnog porekla. Podela je na sušiva (laneno, orahovo, makovo), polusušiva (pamučno, sojino i suncokretovo) i nesušiva ulja (ricinusovo i maslinovo).
Sušiva ulja premazana u tankom sloju na neupojnu podlogu u kraćem vremenskom periodu ostvaruju čvrst i elastičan film. Polusušiva tek posle dužeg vremena daju film koji može omekšati pod određenim uslovima. Nesušiva ulja nikada ne otvrdnu.
Više temperature i suv vazduh pomažu sušenje, hladnoća i vlaga vrše suprotno dejstvo, a u oba slučaja postojanost premaza je ugrožena. Duže izlaganje dejstvu sunčeve svetlosti takođe izaziva neželjene efekte: krtost i pucanje filma.
Sušenje usporavaju neki pigmenti. Metalne soli ubrzavaju proces otvrdnjavanja.
Osušeno ulje je povećalo težinu i volumen i postalo nerastvorljivo u terpentinu, petroleju i mnogim drugim rastvaračima.

MEDIJUMI

Medijum uključuje sve kombinacije sastojaka koji se mogu dodati boji ili mešati sa njom. Uopšteno govoreći, medijum menja konzistenciju boje čineći je razmazivom i prilagodljivom za individualne potrebe. Uz pomoć medijuma boja se može brže ili sporije sušiti, a slojevi mogu biti gušći ili ređi.
Veziva koja se koriste za pripremu medijuma su: ulja, ugušćena ulja, smole, balzami, voskovi i rastvarači.
Najjednostavniji medijum za razređivanje uljane boje je samo terpentin, ali dolazi do matiranja boje (mrtvilo boje). Velika količina terpentina oslabljuje vezivo i oštećuje preparaturu, pa ulje prodire u platno. Određeni sjaj daće dodatak smole.
Ulja i smole nisu najbolji medijumi kad su jedini u sastavu medijuma. Njihove mešavine uz dodatak rastvarača su kvalitetniji medijumi. Prevelika količina ulja u medijumu usporava sušenje i dovodi do žućenja, tamnjenja boja, pa se dodaje štand ulje (ugušćeno ulje) umesto dela lanenog ulja. Velika količina smola i balzama takođe dovodi do tamnjenja. Balzami uljanoj boji daju specifičan sjaj, plastičnost, utapanje jedne boje u drugu ali usporavaju sušenje. Velika količina sikativa može da prouzrokuje tamnjenje i pucanje slojeva. Sikativi se dodaju medijimima jedino kad se slika tankim slojevima, koji se suše brzo i kompaktno. Dodatak sikativa u deblje premaze može izazvati pucanje boje jer se ona suši mnogo brže na površini nego u unutrašnjosti.
Medijumi često služe da se “osveži” odavno započeta uljana slika na kojoj se želi nastaviti slikanje, ili mesta koja su već matirala. Mnogim slikarima medijum služi i kao privremeni firnis, kojim se završena slika premaže da bi dobila malo sjaja.

LAKOVI

Vernissage na francuskiom – premaz firnisom, u osnovi znači lakiranje gotove slike, a u prenesenom značenju: otvaranje izložbe (slike su često lakirane pre samog čina izlaganja). Lakovi služe za zaštitu završene slike i zato moraju biti otporni prema razarajućim gasovima i vlažnosti. Važna osobina lakova je da se mogu lako ukloniti u slučaju konzervacije i restauriracije slike.
Stari majstori su za pripremu lakova najčešće koristili rastvore mekih smola u masnim i eteričnim uljima. Neke vrste ovih lakova koriste se i danas.
Najkvalitetnija prirodna smola koja se preporučuje za lakiranje je damar, manje tamni od mastiksa a rastvara se u terpentinskom ulju i white spiritu.
Balzami se koriste ako su dobrog kvaliteta, mada češće za međulakiranje.
Danas su u upotrebi i veštačke smole ali su one topive u jakim rastvaračima. Razlikuje se AW2 HARZ (smola) koja se rastvara u terpentinu i white spiritu pa se uspešno kombinuje sa prirodnim smolama.
Voštana pasta se odavno koristi u ove svrhe zbog karakterističnog svilenog mat “sjaja”. Najčešće se koriste svetlije vrsta pčelinjeg voska, ili sa parafinom i karnauba voskom, dok veštački voskovi ređe.
Smolno-voštani firnisi se mogu nanositi u bilo kojoj međusobnoj kombinaciji.

Vezivo za temperu

EMULZIJE

Danas se pod nazivom “tempera“ podrazumeva višedelno vezivo koje je sastavljeno od hidrofilnog (filius = prijatelj, hidrofilan – onaj koji privlači vodu) i hidrofobnog (phobos = strah, hidrofoban – onaj koji odbija vodu) veziva. To su stabilne smeše dve tečnosti koje se ne mešaju, već su u obliku sitnih čestica raspršene jedna u drugoj. Delovanjem emulgatora ostaju trajno povezane jedna s drugom kao gusta mlečna emulzija.


VRSTE EMULZIJA

Emulzije od jajeta
Ove emulzije spominju se već u zapisima Egipćana i Rimljana. Najstarije i najjednostavnije vezivo za temperu priprema se od kokošijeg jajeta, najčešće se koristi žumance ili celo jaje, belance služi samo za neke specifične svrhe.
Žumance je prirodna emulzija sastavljena uglavnom od jajnog ulja, vode i materijala koji deluju kao emulgatori. Vezivo se priprema na jednostavan način: prvo se pažljivo odstrani belance, žumance se suši dlanovima ili nekom finom krpom, zatim se probuši opna i iscedi u pogodan sud, izmeša i razredi vodom. Dodaje se manja količina vinskog sirćeta (nekoliko kapi na jedno žumance) koje služi kao konzervans.
Ulje žumanca spada u sporosušiva ulja (suši se nekoliko meseci, ali posle postaje otporno, ne tamni i ne menja se, sasvim očvrsne posle nekoliko godina). Sa temperom napravljenom od žumanca radi se tankim premazima, pastuozniji nanosi lako pucaju. Boju ne treba zasititi vezivom jer višak žumanca otežava razmazivanje, brzo suši i izaziva pucanje. Proba jačine veziva je jednostavna: sloj boje se osuši kraj nekog izvora toplote, ako se pigment otire treba dodati više žumanca.
Vezivno sredstvo od celog jajeta dobija je snažnim mešanjem žumanca i belanca sve dok se masa ne razbije i ne dobije tečnost ujednačenog izgleda. Koristi se na sličan način kao tempera od žumanca. Slabije je vezivne snage, teže se razmazuje i brže suši. Osušeni sloj nema elasticitet svojstven čistom žumancu. Češće se koristi za pripremu emulzija sa uljima i smolama.
Belance je u upoređenju sa žumancem ili celim jajetom inferiornije vezivo. Ono i nije emulzija jer sadrži ulja u zanemarljivim tragovima. Pre upotrebe treba belance dobro ulupati pa ostaviti da miruje dvadesetak sati. Pena će ponovo preći u tečno stanje i tek u takvom obliku poslužiće kao vezivno sredstvo. Loše vezuje pigmente. Osušeni premaz nije dovoljno čvrst. U srednjem veku je korišćeno za pripremu boja koje su služile za iluminacije manuskripata, lepljenje zlatnih listića na gipsanim grundovima, a danas se češće koristi pri restauraciji za pripremu retuš-boja.

Jajčano-uljane emulzije
Pripremaju se od žumanceta ili celog jajeta, lanenog ulja, ugušćenog lanenog uljavenecijanskog terpentina i otopina mekih smola uz dodatak destilovane vode.
Veziva ove vrste znatno se razlikuju od jajčane tempere. Masnoća medijuma daje osušenom premazu izgled sličniji uljanoj boji zbog višeg sjaja i dubljeg tonaliteta. Suši se sporije u zavisnosti od količine i vrste ulja. Razmazivanje boje mogu se vršiti slobodnije. Nanosi mogu biti pastuozniji. Zanemarljivo žućenje tokom starenja slike dolazi zbog promena obojenosti uljanih sastojaka.
Većina jajčano-uljanih emulzija sadrži iste materijale ali u različitim količinama. Posebno se mešaju materijali „vodene“ i „uljane“ grupe a zatim se sjedine energičnim mućkanjem.
Povećavanjem količine uljanih sastojaka u odnosu na „vodene“ komponente dobijaju se veziva bitno različita od jajčano-uljanih tempera. Emulzije tog tipa ne mogu se razređivati vodom već isključivo organskim rastvaračima koji se koriste u uljanoj tehnici. Pretpostavlja se da je tempera ove vrste najčešće korišćena početkom razvoja uljanog slikanja.

Emulzija od guma
Smatra se da kordofanskasenegalska guma imaju najbolje osobine za pripremu emulzionih tempera iako se pored arapske gume mogu koristiti i lučevine domaćeg drveća: trešnje, višnje i šljive.
Tempera od guma se priprema emulgiranjem rastvora gume sa lanenim firnisom ili se može upotrebiti makovo ili orahovo ulje sa dodatkom kobaltnog sikativa. Takva tempera je elastičnija i manje žuti, ali se sporije suši. Ona ima određenu prednost nad ostalim temperama jer se komponente mogu slobodnije kombinovati a time lakše prilagođavati individualnim potrebama. Nedostatak ovog medijuma je osetljivost prema vlaženju pa može doći do pokretanja nedovoljno prosušenih premaza u donjim slojevima.
U dobro zatvorenoj posudi može trajati najmanje šest meseci. Boje vezane gumenom temperom ipak pucaju i zato nisu pogodne za pastuozno slikanje.

Kazeinske emulzije
Kazein je belančevina životinjskog porekla. Dobija se iz mleka. Masnoća i kazein se izdvajaju jer su u vodi nerastvoreni.
Kazein u vodi bubri, ali se ne otapa. Rastvara se u vrućoj vodenom rastvoru boraksa, u amonijaku, natrijum karbonatu (soda). Sve ove otopine deluju alkalno a najčešce se koristi boraks-kazein.
Već u srednjem veku bio je poznat lepak pripremljen od mladog sira i gašenog kreča koji ima izvanrednu snagu lepljenja, a posle sušenja je netopiv u vodi. U 12. i 13. veku krečni kazein se koristio kao vezivo na zidu u fresko-seko tehnici. Za štafelajno slikarstvo koristi se kazein koji se dobija iz obranog, odmašćenog ali toplog mleka centrifugiranjem, pomoću kisele surutke.
Veziva pripremljena sa voštanim sapunima, balzamom, rastvorom damara ili mastiksa ne pokazuju nikakve znake promene obojenosti. Emulgiranje je bolje ako se koriste guste tečne materije, ugušćena ulja i viskozniji rastvori smola. Kazeinska tempera se suši brzo i vrlo tvrdo, zato je najbolja tempera emulgirana žumancetom, jer se suši mekše i sporije. Posle sušenja stvara se film koji ostaje netopiv u vodi iako se prilikom rada meša sa vodom.

Voštane emulzije
Pčelinji vosak je jedno od najpostojanijih veziva. Voštane emulzije najčešće sadrže rastvore smola, gume, tutkalo, balzame i kazein. Pre emulgovanja vosak treba osapuniti. Oko 30 gr čistog pčelinjeg voska se otopi u 2 dl vode. U vruću tečnost se dolije oko 8 gr amonijum-karbonata (NH4)2CO3 pomešanog sa manjom količinom vode. Zagrevanje se produžava sve dok se oseća miris alkalnog sredstva. Osapunjeni vosak je konzistencije tečnog krema i beličastog je izgleda.
Cera colla je poznata voštana emulzija koju spominju ikonopisci a korišćena je već i na Fajumskim portretima. Osušena površina slike urađene voštanom emulzijom polira se mekom krpom da bi dobila mat izgled.

LAKOVI

Slike rađene posnim emulzijama treba pre lakiranja izolovati tankim slojem 2% rastvora želatina ili vrlo razblaženim fiksativom od šelaka i alkohola (koristimo ih za međulakiranje). U ove svrhe, pored pravih lakova možemo koristiti i Čeninijev savet ako želimo da slika izgleda kao lakirana, iako nije, koristeći se belancetom koje prethodno pripremimo.
Boja lakiranjem izmeni izgled, manje ako je emulzija bogatija uljem. Površinska svetlost se zbog prisustva laka menja u dubinsku pa boje dobijaju dublji i intenzivniji ton. Tempera koja sadrži manju količinu ulja, čija boja ima sasvim mat izgled, posle lakiranja dobija intenzivniji tonalitet. Takve promene se moraju predvideti još tokom slikanja.
Pošto slika nakon nanošenja laka postaje prozirnija, do izražaja dolazi i preparatura pa mora biti i dobro pripremljena. Da bi se zbog lakiranja izbegle nagle promene tonova, kod slikanja u više slojeva, mogu se koristiti međulakovi od damara, mastiksavenecijanskog terpentina razrijedenog s terpentinom 1:1. Dobar međulak je 0,5%-tni rastvor želatina koja se fiksira formalinom.
Svi lakovi su jednako dobri tako da izbor zavisi od željenog optičkog efekta, odnosno od tehnološke građe u kombinovanim tehnikama. Pored pomenutih najsigurniji, najelastičniji i najmanje menjaju izgled boje – eterični lakovi.
Najkvalitetniji je damar eterični lak,  damar-lak u white spiritu a često se upotrebljavaju i mastiks eterični lakovi kao i neki lakovi veštačkih smola.
Voštani lakovi za tradicionalnu temperu predstavljaju idealan zaštitni i estetski premaz.

Vezivo za gvaš

Kao vezivo se koristilo pergamentno tutkalo, kasnije dekstrin, gumiarabika. Danas se najčešće koriste veziva kao polucelulozni lepkovi  koja se sušenjem ne stežu. Velika koncentracija veziva može izazvati pucanje, posebno kod debljih slojeva. Zato je najbolje izvršiti test: na papir nanesemo boju i osušimo je; osušen sloj pokušamo obrisati, posmatramo da li puca. Nekada su se gvaš bojama dodavala razna pomoćna sredstva kao sapun, med, šećer i slično. Danas dodatak glicerina povećava elastičnost premaza.
Za zaštitu gvaš boja koriste se gotovi fiksativi koji ne menjaju u većoj meri površinski karakter gvaš boje. U novije vrijeme upotrebom lakova gvašu se daje karakter ulja.

gum-arabic-large

Vezivo za akvarel

Lazurnost akvarelskih boja postiže se jakim razređivanjem pomoću vode. Pigment se veže za podlogu u velikoj meri apsorpcijski (oboji vlakno). Ipak, vezivno sredstvo u akvarelu su gume. To su otvrdle lučevine određene vrste drveta koje su za razliku od smola topive u vodi. Grumenje (gumiarabike ili lučevina domaćeg voćnog drveta) treba sitno izdrobiti i preliti vrelom vodom. Guma će se otopiti posle nekoliko sati, zatim je treba procediti kroz gustu tkaninu jer sadrži nečistoće. Kao sredstvo za povećanje elastičnosti dodaju se med, sirup ili šećer, ali pre svega glicerin (dodaje se i goveđa žuč kao izvanredno sredstvo za kvašenje pigmenta i odmašćivanje). U zadnje vreme kao vezivo se koristi i vrlo blaga disperzija akrilne smole.

794px-Gomma_arabica

Vezivo za pastel

Sve gume mogu biti upotrebljene kao primarno vezivo, ali se smatra da je tragant najbolja vrsta. Ona se dobro provlaži alkoholom a zatim doda destilovana voda. Otapanje traje dva do tri dana a jačina veziva se ne može definitivno utvrditi bez probe za svaki pigment (koliko je vezivo jako i koliko ga treba razrediti). Da bi se očuvala izvesna vlažnost pastela, soluciji gume dodaje se minimalna količina meda ili glicerina.
Fiksativi se uglavnom pripremaju od damara i mastiksa, mada dobre rezultate daju i želatin, gume, šelak, kazein. Najbolji su oni fiksativi koji sadrže brzo isparljive rastvarače, jer ne “mrljaju” sliku.
Sam način fiksiranja traži iskustvo: mnogi slikari fiksiraju svoje pastele u više slojeva, postepeno prilikom rada, ali zato zadnje fiksiranje nanose tanko sa razdaljine od 50cm, a treba ga izvoditi sistematično od krajeva prema središnjem delu.
Nepravilnim fiksiranjem pastel gubi svoj baršunast karakter boje. Zato je idealno ako se upotrebljava pastel sa malo boljom vezivnom snagom, podloga sa teksturom koja dobro prihvata čestice pigmenta – u takvom slučaju zaštita rada od mehaničkog oštećenja fiksativom biće minimalna.