Uvod

Slikovni znakovi predstavljaju jedan od najstarijih oblika komunikacije. Tako su obrisi likova urezani u stenu i oslikani bojama pećinskog slikara minimalnim ali znalački iskorišćenim izražajnim sredstvima postigli izraz usredsređen jednom jedinom cilju da pronađe sredstvo koje bi povećalo njegovu moć, obezbedilo opstanak i donelo mu pobedu nad neprijateljskom životinjom i prirodom.

Slikar je uvek za svoj likovni izraz birao onaj materijal čiji karakter odgovara karakteru njegovog osećanja, karakteru motiva ili likovne ideje koju obrađuje.

Metode i postupci stvaranja u procesu nastajanja likovnog dela bili su kroz istoriju najčešće usko vezani uz majstorsku radionicu.

Velike dvorske radionice u Mesopotamiji i Egiptu bile su ujedno i škole u kojima slikar dobija sva potrebna iskustva za svoj rad. Egipatski umetnik stvara svoje delo prema tačno zadatim “kalupima”, jedinstvenim šemama i jedina njegova ambicija je solidnost i preciznost rada.

Rimski umetnici su udruženi u neku vrstu zanatskog udruženja koja prethode srednjevekovnim. Prema legendi, prvo takvo udruženje osnovao je sv. Luka 530. godine, i sam slikar i patron slikarstva i umetnosti uopšte.

 

Poznato je da su majstorske radionice sve do 14. veka obično vodili vajari. Simboličnu prekretnicu predstavlja 1334. godina, kada je Đoto di Bondone postavljen na čelo radionice pri katedrali u Firenci, velika čast koja je do tada bila rezervisana za vajare i arhitekte.

Zanatsko umeće se prenosilo iz veka u vek najčešće usmeno. Mnoge recepture su smatrane za najveće tajne pojedine radionice.

Hroničari, pored opštih razmatranja o umetnosti, daju i niz podataka o tehnikama, materijalima i metodama rada.

Čenino Čenini: … Znajte da slikati ne možete naučiti u kratkom vremenskom periodu već dugotrajnim radom. Pre svega, morate studirati crtanje najmanje godinu dana. Zatim se morate susresti sa majstorom u njegovoj radionici, majstorom koji poznaje aspekte umetnosti. Morate početi sa mlevenjem boja, učiti kuvati tutkalo, učiti tehniku nanošenja preparature na dasku, morate naučiti obrađivati dasku, postupak nanošenja zlata i urezivanje crteža u njega. Za ovo će vam biti potrebno šest sledećih godina. Na kraju morate naučiti umetnost slikanja – ukrašavanje mordentom, izvođenje zlatnih uzoraka na odeći, učiti umetnost zidnog slikarstva. Za ovo je potrebno još sledećih šest godina. Ali za sve ovo vreme morate se baviti crtežom i za vreme rada i u slobodno vreme...

Sedamnaesti vek predstavlja definitivnu prekretnicu u procesu proizvodnje umetničkog dela. Umesto majstorskih radionica, funkciju edukacije preuzimaju akademije, a sve pripremne radnje izvode se u slikarskim ateljeima. Zato raste i trgovina slikarskim materijalima; tržište je sve veće a poslove izvode nezavisni stručnjaci. Industrijska proizvodnja slikarskih materijala započinje tek krajem 18. veka, a početkom 19. veka javlja se sve više proizvođača od kojih su mnogi zadržali tradiciju do današnjih dana (WINSOR & NEWTON, PELIKAN – WERKE, FARBWERKE HOECHST AG).

Danas se industrijski proizvodi sve što je potrebno za izradu štafelajne slike – od prepariranog platna, toniranog papira, različitih boja, četkica…Mnogi sintetički materijali zamenili su klasične materijale ali su pojedine tradicionalne supstance ipak i danas prisutne kao nezaobilazni kvalitet. Poznate evropske fabrike slikarskih materijala: Nemačka – PELIKAN, KREMER, FABER CASTELL, LUKAS; Holandija – TALENS, HOLBEIN; Italija – FABRIANO, MAIMERI; Francuska – LEFRANC & BOURGEOIS; Engleska – WINSOR & NEWTON; 

Slikarski materijali sve su pristupačniji umetniku, postupci sve lakši, ali je jaz između proizvođača materijala i “proizvođača” likovnog dela sve veći. Sve je više tehnološkog neznanja, sve više dela savremenih slikara završava još za njihovog života u konzervatorskim radionicama.

Iako je mnogo toga olakšano početniku, ipak je put mladog talenta mnogo teži: mladi kreativac ne ide striktno zacrtanim putem svog učitelja nego već u startu traži svoj autentični izraz, specifičan rukopis, čak i svoju tehniku. Početnik zato mora steći u vreme edukativnog procesa što više i što raznovrsnijeg teorijskog i praktičnog iskustva, dobiti raznovrsnu ali i preciznu informaciju zasnovanu na savremenom eksperimentu.

Prilog tome je ovaj blog zasnovan na raznim praktikumima (Metka Kraigher–Hozo: Metode slikanja i materijali; Živojin Turinski: Slikarska tehnologija; Nemanja Brkić: Tehnologija slikarstva i vajarstva i ikonografija; Žina Punda i Mladen Čulić: Slikarska tehnologija i slikarske tehnike; Ružica Ercegovac: Uvod u konzervaciju-restauraciju štafelajnih slika i polikromirane skulpture)