Dok se uljane boje suše hemijskim procesom (oksidacijom i polimerizacijom), akrilne boje se suše isparavanjem vode iz boje ili je delimično upije i podloga, pa na površini ostaje nevodotopiva sintetička akrilik boja, pomalo hladne game, ponekad malo suzastog karaktera.
Vreme sušenja (otvorena faza) je relativno kratko, zavisi od debljine filma i traje 5 do 50 minuta. Sušenjem ne dolazi do deformacije boje pa se kod debelih slojeva, na samo površinski osušeni sloj, može nanositi novi sloj boje bez opasnosti od pucanja. Otvorena faza može se produžiti dodatkom:
– metilceluloze (lepak za zidne tapete) …. 2-5 %, ali slabi kvalitet filma
– medijumom za usporavanje sušenja (retarding medijum)
– prskanjem vodom
Sveža disperzija razređuje se vodom. Zbog relativno velike koncentracije smole moguća su i veća razređenja. Vezivna snaga akrilne disperzije je takva da se ne skida čak ni jako razređena boja. Posle sušenja postaje netopiva u vodi. Otapa se samo u jačim organskim rastvaračima, kao što su ksilen, aceton ili amilacetat. Tek osušena boja može se ukloniti vrućom vodom. Akrilni film ima veliku elastičnost. Zbog ireverzibilnosti (nakon sušenja premaz je netopljiv u vodi, terpentinu i white spiritu) može se kombinovati sa drugim vezivima. Uljem se može slikati na akrilnom premazu ili akrilnim bojama na osušenom premazu uljene boje samo ako su apsolutno suvi prethodni slojevi.
U svežem stanju akrilna boja ima delimično mlečni izgled koji joj daje disperzivno vezivo. Isparavanjem vode nestaje i ovaj beličasti prizvuk. Akrilna boja tamni odmah posle učvršćivanja pa se mora računati na ovo svojstvo prilikom rada.
Akrilne boje možemo pripremiti i sami mešanjem kvalitetnog akrilnog veziva sa pigmentima. Ipak su trajnije fabričke boje, a može se konstatovati da su kvalitetne uljane boje u tubama trajnije od isto tako skupih akrilnih boja. Zato se ne preporučuje praviti veće zalihe materijala za akrilne tehnike.
Na tržištu je sve više evropskih, američkih, engleskih i čak meksičkih proizvoda koji se međusobno bitno ne razlikuju iako se ne preporučuje još uvek korišćenje boja iz različitih kolekcija na istoj paleti.
Na evropskom tržištu se susrećemo sa sledećim markama akrilnih boja: Rembrandt acrylic colours, Van Gogh acrylic colours, Amsterdam (Talens), Professional color, Specialty colors, Basics value acrylic paint, (Liquitex).
Boja za tehniku
Boja za ulje
Vezivo uljanih boja je ulje (laneno, orahovo, makovo), čisto ili sa dodatkom smole, voska, balzama i rastvarača.
Glavna karakteristika uljanih boja je da daje pastu potrebne razmazivosti, suši se sporije od tempere pa se sa uljem mogu postići fini prelazi i polutonovi koji se utapaju jedni u druge.
Za ulje je karakteristična dubinska svetlost koja boji daje dublji ton i sjaj. U procesu sušenja, boje ne menjaju izgled.
Sa uljem se može raditi lazurno, pokrivajuće, pastozno, sjajno ili mat. Starenjem svi tonovi uljanih boja postaju dublji, ali i transparentniji pa se na nekim starijim slikama vidi i crtež koji je bio preslikan. Smatra se da dolazi do “putovanja” veziva na površinu, znojenja, zbog čega se javlja jača dubinska svetlost.
Ulje se suši odozgo prema unutra i proces sušenja traje godinama. Uljani slojevi vremenom postaju krti, tamne, a ako nisu pravilno građeni, ispucaju. Pojavljuju se pukotine, tzv. krakelure. Kod jako debelih premaza može doći do smežuravanja boje zbog skupljanja ulja prilikom sušenja, kao i do mrtvila boje (boja postaje mat). Donji porozni sloj upije vezivo iz gornjeg sloja boje zbog čega izgubi sjaj. Prilikom slikanja moraju se poštovati pravila da se slika debljim slojevima boje preko tanjih. Slika se od slojeva siromašnijim uljem prema slojevima bogatijim uljem, “masno preko posnog”. Slika se ili “mokro na mokro” ili na osušene (na dodir) slojeve boje, nikada na poluosušenu boju.
Sikative treba oprezno koristiti jer velika količina izaziva pucanje slojeva.
Sasvim zadovoljavajuće se može slikati u uljanoj tehnici sa minimalnom skalom od osam boja: cinkova bela, titanova bela, kadmijum žuta i crvena svetla, alizarin tamna, pečena siena, svetli oker, pariško plava, a možemo dodati i kobalt plavu i ultramarin plavu.
Izrada uljanih boja može biti ručna ili fabrička. Nekada je slikar bio prinuđen da sam pravi boje ali danas su tu ulogu preuzele fabrike za izradu slikarskog materijala. Pored toga potrebno je znati ručno pravljenje boja, ne samo zbog štednje već zbog boljeg upoznavanja sa materijalima. Onaj ko je jednom slikao bojama koje je sam napravio može da primeti ogromnu razliku između tih i fabrički proizvedenih boja.
Što se fabričkih boja tiče, veliki je broj kvalitetnih proizvođača.
Uljani štapići se razlikuju od uljanih pastela i u poslednje vreme veoma su popularni među slikarima.
Ima sve više renomiranih fabrika koje proizvode uljane boje koje se mogu mešati i vodom.
Boja za temperu
Temperna boja pravi film koji njie vodotopiv i koji se može preslikavati u više slojeva. Suši se brzo, na dodir, ali hemijski proces definitivnog učvšćavanja traje godinu u više. Za razliku od ulja, kod tempernog veziva idući sloj boje možemo nanositi već posle nekoliko minuta. Temperna boja posle sušenja posvetli. Ista boja će u ulju ili akriliku delovati zagasitije. Umesto dubinske svetlosti vlažnih boja, nastaje površinska svetlost zbog čega osušena tempera ima mat karakter.
Prijanjanje uz podlogu je odlično, pogotovo ako su slojevi tanki (deblji sloj – impasto, raspuca ili se ljušti). Zato se slojevi nanose polulazurno sve do kraja građenja slike tako da se na pojedinim mestima oseća crtež i prvo podslikavanje, čak i na završenom delu. Pastuozniji slojevi su jedino kod svetlijih tonova nanešenih preko lazurnog tamnijeg podslikavanja bez međusobnog mešanja u vidu specifičnih šrafura tako da se često naglašava činjenica da klasična tempera „ima izgled sočnog crteža masnom olovkom“.
Svi pigmenti koji se koriste u uljanom slikarstvu nalaze primenu i sa emulzionim vezivnim sredstvima. Ipak treba obratiti pažnju da oni koji su osetljivi prema spoljnom razaranju budu propisno izolovani jer većina emulzija ne daje dovoljno otpornu zaštitnu oblogu.
Boje se nalaze gotove u tubama, metalnim ili staklenim posudama a mogu da se mešaju direktno – na staklenoj ploči sa slikarskom lopaticom. Neki slikari praktikuju da pigmente prvo izmešaju sa vodom u finu pastu koju zatim prema potrebi mešaju sa emulzijom. Pigmente koji se teško kvase sa vodom treba nakvasiti alkoholom. Osušena boja koja je preostala posle slikanja nije upotrebljiva.
Priprema jajčane tempere:
Priprema kazeinske tempere:
Boja za gvaš
Gvaš boje sadrže bele pigmente ili punioce koji pigmentima daju veću pokrivnost i mat karakter zbog površinske refleksije svetla. Zrno pigmenata ne mora da bude fino mleveno i ribano a paleta je manja od one u akvarelu.
Na tržište dolaze kolekcije gvaš boja u čvrstom stanju – pastilama, kao i gvaš boje u tubama, u teglama, plastičnim limenkama ili gvaš boje u prahu. Ove boje sadrže pigment i vezivo u prahu, a pripremaju se samo mešanjem sa vodom.
Boja za akvarel
Zbog male količine veziva pigmenti su u akvarelu najmanje zaštićeni od spoljnih uticaja pa trebaju biti postojani, otporni na svetlo, fino usitnjenih čestica, transparentni. Pokrivajući pigmenti, kao i pigmenti grubo kristalnih čestica nisu pogodni za akvarel. Upotreba belog pigmenta nije danas tako strogo zabranjena. Cinkova kao najlazurniji beli pigment može se koristiti u minimalnim količinama.
U akvarelu su pigmenti najmanje izmenjeni prisustvom veziva i treba ih pažljivo odabrati. Paleta boja u akvarelu nije velika, ali pojavom velikog broja veštačkih a naročito organskih pigmenata znatno se proširio izbor. Mešanjem boja dobiju se dodatni tonovi.
Najčešći pigmenti u akvarelu: kadmijum žuta i crvena, prirodna siena, alizarin, pečena siena, prusko plava, dok se ova minimalna skala obogaćuje tonovima kao što su: kobalt plava, ultramarin, prirodna umbra, pečena umbra, hrom oksid zelena (crne su bile ranije zabranjene a danas se ponovo koriste).
Akvarel boje dolaze na tržište u čvrstom stanju u obliku okruglih pljosnatih pločica ili pločica pravougaonog oblika i u obliku malih paketića. U zadnje vrijeme koriste se akvarel boje u tubama.
Boja za pastel
Pasteli sadrže, osim hromatskog pigmenta i minimalne količine veziva (tutkalo, gumiarabika…) i ahromatske pigmente: beli ili crni pigment. Umesto belog pigmenta može se koristiti talk, gips ili glina. Različiti tonovi pastela dobijaju se mešanjem pigmenata s osnovnom masom. Od te paste oblikuje se pastel u štapićima.
Pastelni štapići, zavisno od količine i vrste veziva, kao i od vrste pigmenata, proizvode se u tri do četiri tvrdoće. Intenzivnost boje zavisi od količine bele ili crne osnovne mase u određenom pastelu. Trag pastela je mekan i baršunast. Meki pasteli su pogodni za tonske gradacije, ispunjavanje površina odnosno slikanje. Tvrdim pastelima izvode se konture ili čisti linearni crtež. U novije vreme proizvode se kolekcije uljanih i voštano-smolnih pastela kojima nije potreban nikakav fiksativ. Daju intenzivnije boje ali nemaju isti karakter mekoće kao suvi pasteli.
Baršunast optički utisak pastelom obojene površine daju samo pasteli sa minimalnom količinom primarnog veziva (u samom pastelu) kao i sekundarnog veziva (u obliku fiksativa).
Slikarska tehnologija 