Tuš je za razliku od ugljena, krede ili olovke „mokra“ crtaća tehnika. Crtež tušem je crtež izveden bojom u tečnom stanju perom, trskom ili četkom. Stari Egipćani, Grci i Rimljani koristili su pera od trske (calamus) – zašiljenu cevčicu od trske, koju su umakali u specifične tinkture. Kao sredstvo za crtanje, tuš je na više mesta u svetu korišćen već više od 2000 godina. Rimljani su koristili već i ptičja, bronzana i srebrna pera sa razrezanim vrhom (penna). Kaligrafska veština pisanja na pergamentu i papirusu posebno su uticala na izgled crteža. Razvojem proizvodnje papira, po pristupačnijoj ceni od klasičnih nosioca, javlja se i afirmativni umetnički crtež kao obavezni pratilac stvaralačke baštine renesanse, baroka kao i novijih tokova umetnosti. Mnogi veliki majstori koristili su uspešno mogućnosti pera i tuša pa svakako treba navesti Leonarda (Leonardo da Vinci) , Direra (Albrecht Dürer), Holbajna (Hans Holbein), Rembranta (Rembrant Harmenszoon van Rijn).
Pero od trske pruža najveće mogućnosti raznolikosti poteza. Najbolje pero od trske je izrađeno od bambusa koji se zarezuje prema potrebi i želji tako da ponekad menjamo zašiljenu formu čak i prilikom samog rada. Okretanjem samog pera i različitom jačinom pritiska ovim crtaćim materijalom možemo postići maksimalnu raznolikost poteza i specifičan senzibilitet. Umesto tuša, u ovoj tehnici često se upotrebljava sepia ili čak vodena boja. Poroznost trske dozvoljava primanje veće količine bojene tečnosti i ostavlja trag duže vremena, ali intenzitet tona postepeno opada. Sva ova svojstva iskustvom i rutinom daju specifičnost ovoj tehnici.
Guščje pero se danas usađuje u metalni držač kao i metalna pera za razliku od nekadašnje upotrebe. Već u 6. i 7. veku za pisanje i crtanje su se koristila pera gusaka, tetreba, gavrana ili labuda. Evo jednog uputstva za pripremu takvog pera: …Ovakvo pero potrebno je prvo pripremiti za ovu namenu – ošmirglati gornji spoljni sloj kože na peru; treba napomenuti da se u ovu svrhu koriste uglavnom “izgubljena” pera; pera koja se drže kože nisu dovoljno čvrsta na svome kraju i ako se ipak koriste, potrebno ih je prvo učvrstiti u vrućem pesku; zatim se pero zarezuje po dužini; pero možemo očistiti komadićem vate utopljenim u gorući špiritus ili aceton… Guščje pero je kao crtaći materijal egzaktniji od trske i “mekši” od metalnog pera pa samim tim daje senzibilniji crtež jer je osetljivije na pritisak. Za razliku od trske, koja je jednostavnija za primenu i brže zadovolji i manje veštog crtača, guščje pero je materijal koji traži zanatsko iskustvo. Guščjim perom mogu se koristiti sve vrste tečnih boja.
Metalno pero je preciznije i izdržljivije od klasičnog guščjeg pera i nije ga u potpunosti zamenilo. Varijacije u tonu različitim pritiskom pa i veće mogućnosti različitih poteza mogu se postići jedino klasičnim perima. Metalna pera različitih tipova pružaju drugačije varijacije a pre svega modernim tehničkim inovacijama olakšavaju proces rada. Postoje razni tipovi metalnih pera: pera za umakanje (potrebni su držači adaptirani za određenu vrstu pera), naliv-pera, različita rezervoar-pera, pero sa kuglicom (hemijska olovka). Pored tuša i mastila koriste se i specijalne vrste bojila (tinkture) koje su većinom nepostojane i vremenom izblede.
Pero sa filcom (flomaster) je moderna pisaljka koja po svom crtaćem karakteru najviše liči klasičnoj trsci takođe je nepostojana. U zavisnosti od vrste bojila kao i vrste podloge, ostavlja i različito intenzivan trag, ponekad sočan a ponekad i “suv” i sivkast. Na tržište dolazi niz različitih crtaćih pisaljki ovog tipa: od najfinijih, preciznih koje mogu da konkurišu čak i finom metalnom peru, preko onih koji se ponašaju kao aktarel boje i mešaju se sa vodom, do dekorativnih flomastera u bojama koji ostavljaju intenzivan širok trag debljinei do 10 mm.
Tuš može biti i u čvrstom stanju takozvani kineski ili indijski tuš koji se pravio od čađi i otopine bilo kojeg vodotopivog veziva i modelovao u štapiće. Naknadno su se štapići trvili u keramičkoj posudici s vodom i stvarali tuš. Čađ se dobijala izgaranjem pirinčane slame, borovog drveta, smola a kasnije biljnih ulja (sezam, tung ulje) koje se spaljivalo u malim lampicama od terakote.
U Evropi je poznata bistra – tuš dobijen od čađi bukovog drveta, uz dodatak malo azurita i crvene dobija karakterističan ton: neutralna akvarelna boja tamnosmede-žućkaste nijanse. Ovu boju koristio je Rembrandt, Pusen, Fragonard, a verovatno i renesansni slikari. Sa tehnološkog aspekta sastav savremenog tuša je vodena disperzija često identična akvarelu. Sadrži pigment uglavno organskog porekla i vezan je najčešće gumiarabikom, želatinom ili disperzijom naprimer šelakovog sapuna, što mu daje vodotpornost nakon sušenja. Za kvalitetan tuš bitno je da su čestice pigmenta što finije. Vezivo u tušu služi i kao zaštitni koloid kako se čestice pigmenta ne bi odvajale od medijuma vode. Među najkvalitetnije tuševe danas se ubraja INIDAN INK, NAN KING INTENSE, PELIKAN, ROTRING…
U tehniku tuša svrstavamo i crteže u sepiji. Mana sepie, kao i mnogih organskih pigmenata je slaba otpornost na svetlo. Pod ovim imenom dolaze i razne imitacije tona, bolje postojanosti na svetlost, poput orahovog bajca. Bitno je uočiti razliku između tuša i tinte koja je zapravo bojilo sa vezivom dok je tuš pigment disperzije u vezivu. Tinta (mastilo) slabije je stabilnosti na svetlost od tuša i može imati razoran uticaj na podlogu usled oksidacije. Ipak, važno je napomenuti da su današnje tinte mnogo kvalitetnije i uglavnom ne zaostaju za tuševima.
Radovi su kopije učenika Umetničke škole Niš
Slikarska tehnologija 